Naučili smo da nad-prosečan talenat treba pisati natprosečan talenat. Jerbo pridošlica, fonem zvučno d, mora da se prilagodi domaćinu, bezvučnom p.

Onda su trbuljati sanuovci rekli: dajte da to pravilo ne primenjujemo kad se radi o stranim imenima i tuđicama; pišimo Vašington, a ne Vašinkton, pu, pu. Proširimo ovu pravopisnu deformaciju, bre, i na reči poput gangster, jer ja vam kažem nije dobro reći gankster.

Stop! Strano ime Röntgen naređujemo da se piše Rendgen (čujete li me vi tamo, jednačite po zvučnosti, mamlazi). Zašto? Jer je to retki izuzetak. I dosta zakeranja. Još je svakodnevni retki izuzetak fudbal; samo budale pišu futbal (engleski termin football zainat treba jednačiti po zvučnosti; pingpong ne treba, pak).

Ha, imam neko mutno predosećanje da se ovakve zbrke propisuju zbog banalnosti: neki debeli sanuovac je, bogznakad, rekao rendgen. Smije li se taj stub kulture srpske sada demantovati, prepraviti? Pa naravno da ne smije. Njegova je kao vladičina (možda i jeste bio vladika). Njegove se normiraju.

Pa, slušaj.

Препоручи да ме тамо приме;
Да утекнем, да препливам плиме.
Повинос је моје друго има.

Да презимим ове дуге зиме –
Прехрани ме, дивим имаш чиме!
Повинос је моје право име…

Не реци им! помози ми тиме.
Пружи заклон – задужио си ме.
Повинос је: презиме и име.

Акобогда мењаће се климе,
Нећу чучат под богато виме,
Биће понос моје сушто име.

Ko zna kad je to počelo: bljutavo veličanje inata. Sad smo stigli do tačke kad je mit inadžije potporni stub učenja o nebeskom narodu. Panegirike inatu izriču šalterski radnici, daktilografkinje opštinskih komiteta, nesvršeni studenti filozofije, komercijalni direktori, kanonski usrećitelji življa, rektori i akademici; nemaju kud, pa priču slušaju, prihvataju i dalje šire individualni poljoprivredni proizvođači, turbo folk golotinja, portparoli, lažni diplomirani pravnici, te savjetnici predsjednika. Riječju, svi. Uvjeravaju nas da, u krajnjoj nuždi, imamo na raspolaganju autentični odbrambeni mehanizam: inat. Ovaj domaći izvor imuniteta protiv svih insuficijencija mozga i srca do sada, naime, nije omanuo…

Slušam te specijalističke uvide u sindrom inata i godinama odlažem, da se ne slažem. Dosta je onih koji bi se na tu temu nadahnutije od mene obrecnuli. Ali više nije riječ o stilu no o pukom prevrtanju crijeva u stomaku (kako je danas u modi slikovito fiziološki objasniti).

Ali, šta je sam inat? Najbolje, slijedimo ovdje upute rječnika i citirajmo jedno mjesto iz djela poznatog konzumenta inadžijskog pića duševnog, inače komuniste svetosavske provenijencije: “Sve ću Vukašinu da dam, sve, tebi u inat!” Navod objašnjava suštinu, kamen temeljac pojma: hirovito ponašanje koje ne haje za viša pravila, za razumne regule. Ne mari za pravila uopšte. Autentični inat upravo savršeno istrajava u naumu nenatrunjenog kaprica. Tu je poslednja linija odbrane našeg dešperantnog inferiorca, koji upaničeno viče: nećeš moći, makar crko! Ne čini se da su potrošene šanse dogovora, ni blizu nije razdjelnica biti ili ne biti, a akter aktivira bojne otrove utovljenog ijeda i ogoljenog ćefa.

Kad sam kod jednog istaknutog književnika našao da sintagmu inat lepi protura kao izbrušeno istorijsko zavještanje, tri dana nijesam imao apetit kao čovjek. Je li baš tako, da nas je inat održao, i da će nas i dalje održavati ako ga njegujemo suptilno i istrajno kako ta klica otpora i zaslužuje? Odmetnuti virus inata ima tako prostu strukturu, da tu za ponos ništa ne ostaje. Na stranu što slijepi kapric izaziva identičnu repliku na protivničkoj lokaciji pa gubi boju i miris jedinstvenosti. Inat daje pravo drugima da zapate svoj soj inata, sa istim pravilima inaćenja i uz istu zastavu originalnosti. Inat može biti samoinat grdni. Kao ordinarna opstrukcija bez obzira na razvoj situacije, nije ništa drugo do očajnička nemoć i falš izbor indolentnog individuuma. Na svojoj smo čapri osjetili da inatom dolazimo u konflikt sa NATOm; mada to rasni inadžija neće priznati!

Ovim smo i konstatovali da imamo (izgleda odvajkada) riječ inadžija. (Ponekad se piše i velikim slovom). Nemamo termine za mnoge neophodne pojmove, ali imamo vrlo preciznu imenicu inadžija. Inadžija je, dakako, zanimanje (uporediti sa kujundžija ili kafedžija). Zakoni tvorbe riječi su neumitni: onoga što nema u životu nema ni u leksici, i obrnuto. Kako inadžija imamo preko mjere, moramo ih nekako i zvati. I ja vas pitam: kad postoji riječ tvrdoglav, kako nema riječi mekoglav?

No ako je inadžija zanimanje, ne može biti govora samo o pasivnoj strani pojave. Dotični mora nešto i da prodaje. Tačno tako i biva! Naš učeni inadžija ističe inat kao pozitivnu karakternu osobinu, prvom pogodnom prilikom pohvaliće inat. što znači da nešto prikriva, izgleda baš lihvarski dio nagodbe. Pa koliko košta inat kod Inadžije na glasu? Čuli smo ovih dana da cijena na nacionalnom tržištu može ići i do dvadeset miliona, u stabilnoj stranoj valuti. Eto, u inat se ide iz osjećanja inferiornosti; ali i zato što je unosno. I jedan i drugi aspekt traži tačku oslonca koju ne treba objašnjavati; u tome je baš otporna stupidnost inadžije!

Ima, naravno, i inadžija-individualaca, naivnih sitnosopstvenika van esnafa, koji inaćenje prihvataju skoro kao sportsku disciplinu. Osvrt na njih ima teorijski značaj, jer se tako može uočiti da je inadžija kao takav ne samo glup nego i lijenj. U poslovima inata, zbilja, ne treba ništa preduzimati u znoju lica svog. Dovoljnio je ne htjeti! Samo naoko je paradoksalno da jogunjenje može nekome da uknjiži prihod; ali je biznis biznis - postoji rizik aktivnosti. Ostali su luzeri kojima je i preostao izgovor o veličini nacionalne osobine koja se zove inat. I naravno da je luzer i svekoliki narod, ali ko o tome još hoće da ćakula… U toj se masi tokom vjekova i začela poslovica: Od inata nema goreg zanata. Može biti, ali to definitivno nije liberalna poslovica!

Mogu se lingvisti od struke i ne složiti, ali ja znam da je riječ inat nastala od hirovitog sažimanja sastavnih djelova nepristojnog ispljuvka “i na ti (ga)!” , uz neizostavno odmjeravanje do lakta. Razumije se, novi dvosložni objekat stekao je inoviranu uljuđenost, ali nama ne izlazi iz glave rečena prostačka slika.

U rečnicima, inat se i prkos vrlo često tretiraju kao sinonimi. To simplifikovanje je u mnogim slučajevima zadovoljavajuće. Međutim, ovdje ću napraviti distinkciju i prkosu ataširati jednu raskošnu, pozitivnu dimenziju koja je nezamisliva u vidnom polju inata. O čemu je riječ? Prkos iskazuje čovjek koji je silom sputan, nasiljem lišen svih normalnih dostojanstvenih odgovora kabadahijama, te na primer prezirom, ignorisanjem ili trpljenjem iskazuje smotreno svoju filozofsku vertikalu i humanu stabilnost. Svi znamo za fotografiju onog Crnogorca koji je lijepim, odlučnim osmijehom otpratio posljednje svoje sekunde na svijetu- vezanih ruku, pred fašističkim strijeljačkim strojem. Taj je dokumenat nesumnjivi biljur kulturne i civilizacijske riznice postojanja Crnogoraca. Nasuprot toj vrsti prkosa, iz koje zrači neugasivost fermenta čovječnosti u jedinki, stoji inat uprljan nečasnim ćefovima i demonstacijom nenužne kosijer-brutalnosti i nevaspitanosti. Kad se timare pomeni zločinjenju, kad se dižu monumenti retrogradnom vremenu, kad se poliraju poprsja ubica koji su oko vrata teglili zlatne i gvozdene ornamente iz Hitlerovih i Musolinijevih uzornih trezora - eto primjera inata nad inatima: pljuje se na antifašističku baštinu koja je univerzalni ponos civilizacije zemnog šara. Zato, uvidimo dok ima vremena: da je multičetnički inat u Crnog Gori blentavi teret ovoj zemlji na početku milenijuma. Svijet će svakako naći načina da izvrši dezinsekciju te zaraze. Radi sopstvene perspektive mogli bismo razmisliti o intelektualnom karantinu za domaće inadžije koje žive i stvaraju ovdje - što bi rekao Marko Darinkin - na prijelazu iz dvadesetog u devetnaesti vijek!

Krajem osamdesetih, vera se, kao moda krecnula salonima, ulicama, sokacima i zelenom travom. Dugo je čekala i postala entuzinezajažljiva. Cilj je bio nebo. Do neba se valja verati. Verovati se, znači verom se verati do neba. Mnogi se i ne vrate, a sam glagol, verovati se, povratan je, i jedino se tako i upotrijebljava. Ako nam je verovati.

Napadi crkvenih dogmata na naučne tekovine počeli su davno prije rođenja Čarlsa Darvina (1809 – 1882). Hipatija je zverski umorena 415 godine. Đordano Bruno je bestijalno spaljen 1600. godine. Moderni, principijelni otpor dogmi naučnog pogleda na svet vezuje se za delo Galileo Galileja (1564 – 1642). Bile su to godine kada su značajni renesansni umovi, pre svih ovaj veliki Italijan, utemeljili naučni metod kao putokaz daljeg razvoja ljudske civilizacije. Bijaše došlo doba da hrabri ljudi po cenu robije, ali i života, ukažu na kobnu zaostalost paripatetičkih stavova u službi crkvene vlastele. Kopernik, potom Galilej, formulišu nove, djelatne zakone kojim prevazilaze antičke, od religije zloupotrebljene Aristotelove filozofske spise.

Pa zašto kreacionisti, naši savremenici, ne udare odmah na naučnog kolovođu Galileja, umesto što se parcijalno obrušavaju na Darvinovo djelo? Misle da im je lakše da arlauču na jedan izolovani, manji, (mada značajan) segment čovekove naučne građevine – teoriju evolucije. Pred očima nam je strategija lova hijena na antilope. Poželjno je da na početku mesožderi izoluju jedinku, buduću žrtvu, od ostatka krda. Potom će ju svakako savladati.

Ali segmentacija nauke radi nanošenja parcijalnih poraza znanju nije uspješna strategija. Razlog je prost: Nauku kao celinu veže lijepak naučnog metoda. On je univerzalna spona ljudskog znanja. Nesporna funkcionalnost naučnog metoda znači ovo: ako taj sistem pravila djeluje kao nezamjenljiv kriterijum istinitosti u fizici, ne može biti ništa drugo do valjan kriterijum i u biologiji, na primjer.

Zbog toga, ilustracije trijumfa naučnog metoda u fizici čvrsto stoje i u odbrani postignuća biologije. Na primer, pomoću znanja o gravitaciji uspješno predskazujemo pomračenje Sunca. Pomoću zakona radioaktivnog raspada uspješno određujemo starost stijena u Zemljinoj kori. Isti nepotkupljivi naučni metod se koristi i u teoriji evolucije; on je i tamo garant istinitosti. Dakle, kreacionisti su skupina žalosnih manipulatora.

Pismeni građani Srbije ne moraju znati strane jezike da bi čitali Galileja i sami promišljali ovo o čemu govorimo. Izdavačka kuća „Akademska knjiga“ objavila je 2012. Galilejevu knjigu „Dijalog o dva glavna sistema sveta“. Jedne večeri promovisali smo taj prevod u Novom Sadu. Čvrsto verujemo da tog momenta u Srbiji nije bilo značajnijeg kulturnog događaja od prvog „gostovanja“ renesansnog mislioca, sad kao domaćeg pisca, posle četiri stotine godina, u Srbiji. Pa ipak, do nedalekog Novog Sada nije na ovaj lijepi događaj stigao niko iz sfere političke kulture i kulturne politike, južno od Save i Dunava. Državna misao oličena u predsedniku Tomislavu Nikoliću imala je preča posla: odavanje počasti caru Konstantinu u Nišu.

Promoter dogme ispao je važniji od utemeljitelja nauke.

Samoubistvo kao fenomen zanima, od najranijih vremena, široki krug stručњaka, ali i javnost u najmasovnijem smislu reči. Suicidalne porive pokušavaju da rasvetle filozofi, sociolozi, psihijatri… Posebno su u žiži naučni pokušaji da se nađe veza između broja samoubistava i nepristojnih uslova života.

Dovodi li pogoršaњe životnih uslova do povećaњa broja samoubica? Građani su uskraćeni za pravu informaciju. Svi znamo za slučajeve da su љudi digli ruku na sebe zbog materijalne bede i opšte depresije. Međutim, je li to pravilo? ili su samo sporadični akti? Ubedљiva statistika nam izmiče!

Lično verujem da broj onih koji su digli ruku na sebe nije ovih godina veliki; bar nije onoliki koliko su zacrtali kreatori naše sutrašњice. Da se dovedu u sklad predviđaњa i tvrdokorna stvarnost, institucije sistema pojačavaju pritisak i dižu opomene na nas. Ovde ćemo sa par reči osvetliti jedan segment te vrste: dizaњe opomene na građane od strane elektrodistribucije.

Lično je na mene dignuta jedna takva opomena, pa mogu da svedočim iz prve ruke. Evo, što se forme tiče: opomena lepo izgleda, papir je kvalitetan, format skladan, sami tekst opomene pristojno stilizovan; posebno je ukusno rešeњe udar-nog dela (pretњa neposrednim iskљučeњem): nešto krupnija slova u kompjuterskom slogu, skoro dražestan font, i nadasve љupka boja, diskretni lila tonalitet – sve upadљivo i malo ukoso. Moderno.

Rešio sam da se kao građanin uzjogunim. Opomena je podmetnuta u poštansko sanduče u strogoj diskreciji – nisam osetio došuњavaњe lica koje je donelo smradnu presudu. Prvo sam bio utučen; brzo sam se pribrao. Svejedno sam tu noć probdeo. Sastavio sam pismeni demarš koji ću ujutru izreći nadležnima. Hteo sam da pomenem najubitačnije argumente u najkraćoj formulaciji, stoga sam sastavio tekst koji glasi:

Vi ste eksponenti Države. Objavљujete moj dug Državi. Ali treba da znate da nisam dobio plate već za tri meseca. Dug Države prema meni je veći. Kako se usuđujete da izmirujete moje obaveze od juče, kad su neizmirene vaše obaveze od pre sto dana?

Stavio sam znak pitaњa, odahnuo sam: u veri da će im on biti kao omča oko vrata. Treba sa њima pisano, pismeno i otmeno…

Iza šaltera elektrodistribucije sačekala me je ovlašćena dama. Pročitala je protest bez uzbuđivaњa, puls joj je bio industrijski: pedeset herca. Rekla je, potrošeno se mora platiti; žalba nadređenoj instanci: druga vrata desno.

Na rečenoj adresi našao sam ovlašćenog, a više ostrašćenog gospodina. Na њega je tekst ostavio veseo utisak; pregoreli su mu osigurači i spontano rekao, da ja nisam mogao da se naљutim: Građanine, ludi ste kao struja!

Plemenitog čoveka! Pamtiću ga doveka! Zbog dijagnoze i pravnog leka. Neka!

Bio sam primљen i pročitan, a osećao sam se kao popišan.

Naveče sam na televiziji gledao neki francuski film o smrtnoj kazni. Dojmile su me se scene stražara i sudskih izvršiteљa koji se u čarapama prikradaju zatvorenoj žrtvi da ga iznenada ćape, saopšte vest o odbijaњu žalbe i odvedu bogu na istinu. Do zore mi se pričiњavao sumoran bat koraka bosih poštara oko mog sandučeta u dvorištu.

Agonija je trajala desetak dana. Svakog sam jutra ustajao izmožden; prva radњa se sastojala u testiraњu ringle: ukљučim, prospem kap vode i napregnuto čekam. Kad zaskakuće kapљica, kao da me sunce ogreje. Još jedan ceo, topao dan je preda mnom…

E, konačno jedne subote, đavo je došao po svoje. Ringla je ostala hladna kao glečer. Pomodreo sam, i od besa. Rešio sam ovog puta da intervenišem impulsivno, usmeno. Preskočio sam prvu instancu i s vrata počeo da vičem na od smeha zace-nutog gospodina. Više nisam lud, upozorio sam. Bar ne kao struja – iskљučili su je. Otreznio se i uputio me sprat iznad. Primila me je uљudna gospođa koja mi je rekla dve korisne stvari.

Prvo, građanine, treba da znate da taj novac koji vama uzmemo nama uzme država i otpravi vama u vidu penzija i plata. (Opa!) Treba da znate, novac vam se vraća kroz plate!

Drugo, ne dajte da vam seku struju! Niko ne sme da vam iskљuči struju! Mi smo protiv iskљučivosti.

Kako ste protiv? Evo lila na belo. Postoji i nalog za iskљučivost. Potežem ubitačne kontra-argumente…

Boљe da ste potegli štogod oštrije, po prilici sataru, govorila mi je sad već u četiri oka uљudna gospođa. Kakvi argumenti i bakrači! Sata-ra! Marš iz dvorišta! i kvit.

Od te duševne žene naučih tada dve važne stvari: za novac, oni su samo skretničari u њegovoj cirkulaciji od mene do mene; elektrodistribucija je institucija koju možeš isprašiti ako se pojavi s makazama. Nakaze, imam makaze!

Novo prikљučeњe sam platio, svaka se škola plaća… Ali, koliko li je onih koji, za razliku od mene, kao budale bez roptaњa trpe? Koji nisu dočuli za svoja prava? Koji ne znaju kako se formiraju fondovi za plate? Oni državu i zemљu doživљavaju kao stambeni prostor na koji bahatom gazdi plaćaju kiriju. A kirija se plaća bez roptaњa, i od vajkada. Kirija se trpi, dok je iole podnošљivo. Ali kad su računi veliki, kad kirija počne bukvalno da hara, tada podanici dospevaju u staњe hara-kirija.

Možda i nije loše da se pojavљuju prvi znaci sličnosti sa Japancima; makar i preko harikirija…