Мајстори који кроје старе и нове неспокоје (3)

Вукота Бабовић
МАЈСТОРИ КОЈИ КРОЈЕ
СТАРЕ И НОВЕ НЕСПОКОЈЕ (3)
ЧЕТИРИ ПЕСМЕ: ЈЕДНА ХРИШЋАНСКА, ЈЕДНА ПАГАНСКА,
ЈЕДНА ДЕМОКРАТСКА И ЈЕДНА ИСЛЕДНИЧКА
БИТКА НА ТРИ БОЖИЋА
М. Ђиласу
Ено гаврани на Три Божића крстаре
Над кањоном зелене ријеке Таре.
’Кајзер унд Кинг’ одреди смрти:
Греде војска царевине старе.
Горском водом европско лице мије
Пуковник Рендел, милосрдни ангел Окупације.
На Мојковцу Црногорском Термопилу
Сељак Милош Меденица Леонида
Сачекује армаду и царску силу
Сједи на ледном камену станцу
Погледом маглени видик кида
Парче колоботњице и груда сира у ранцу
На кољенима пушка леденица.
Милосрдни анђео Слободе горштак Меденица.
Триста и Милош Леонида.
Чувају народ од бруке и ланаца
Чувају славу оружја од рђе и стида
Триста, и Милош Леонида.
За леђима им Штаб; начелник Пешић пуковник
Тули жар отпора и акције!
Пише депешу у свој роковник
Брaтски анђео Црногорске капитулације.
Двије се војске поваздан бију на Три Божића
Не одустаје бечки пуковник Рендел
На очај изасланика пуковника Пешића
Не повлачи се сељак и официр Меденица.
Рендел и Милош на Бојној њиви лицем у лице
Гледају се три дана нетремице
Пуковници у лову на предају зову…
Милошевим јунацима куршум приде у гузице!
Од завјета прађедовског Црногорце одвраћа.
А браћа. Ћаћа га његов, да га ћаћа!
БРУТАЛНО: SINE QUA NON

Заклетва Марка Јунија Брута

На знање свима
У центру царства, на ободу
Ко веша Слободу
Висиће на вешалима.
Похара ли врт Културе
Да засади Самовољу
Патиће од болова
Због олова у пиштољу.
На љуту рану –
Љута трава
За Скупштину усрану –
Мртва глава.
SANCTA SIMPLICITAS DELLA SALUTE

Скице за анфас јавне трице

Пати кад није гад
Болује ако не вара
И доста му никад
Пара вагине и Чмара.
Поваздан глади каму
Од које неко невин гине
Е никад доста му
Чмара новца и вагине.
Увуче се упарађен
Већој хуљи под скуте!
А хронично гладан
Вагине чмара и валуте.
ПЕСМА О БЛАВОР СЕКИ

Извештај Државног тужиоца

Нит сам земље прелазио,
Нит три горе прегазио,
Нит три мора препливао –
Пред кућом ју уловио,
Блавор Секу,
Чудну лију,
једину на свету.
Ова Сека
курцу свира,
ова Сека
зна да сплете,
ова Сека
спор закува,
ова Сека
кућу смете.
Ова Сека
сплести уме,
ова Сека
клети уме,
шити злоће и зулуме.
а човечно говорити
– не разуме!
Блавор Сека,
чудна лија,
невоља на свету!
Ја ју хтедох у Спуж дати
да прихвати,
шта је чије,
да не кроји,
да не броји,
ко су њени
ко су моји
да не плете,
да не црта
крст и мете,
да не кува,
бес, освете
да не дува,
да нам пева,
слике шара
црногорски разговара.
Блавор Сека,
чудна лија
залутала издалека!
Ставих Секи лисичине,
па пожурим судској кући.
Ал’ кад бисмо испред куће,
стаде Сека да шапуће:
– Пусти ме, ловче,
храбри ловче,
да очешљам косу,
да умијем лице,
да исечем нокте,
да исправим стас,
да удесим глас.
Да обиђем Меку
Дозовем се правном леку
Нек виде суци
праву Секу,
лију Секу,
чисту као апотеку.
Пустих Секу, милу Секу –
чудну у овом веку
ал’ се Сека не очешља,
Блавор Сека не преуми,
нит исече нокте,
нит одаде секте
нит исправи стас,
нит промени глас.
Већ побеже, ој несрећо,
код својијех, ој невољо!
Докопа се лија Сека,
До свог штека
И у канџе правде паде
У салону Ембахаде!