Поводом текста Златка Паковића „Марксовска истина и кантовске заблуде“

РЕАГОВАЊЕ
Објављивањем написа Златка Паковића „Марксовска истина и кантовске заблуде“ у свом додатку „Култура, уметност, наука“ 2. августа 2008. године, „Политика“ је покренула веома важну тему о ангажману интелектуалца у Србији. То је значајно јер је наша политичка и друштвена сцена препуна неморалног дискурса и праксе која базира на брижљиво гајеној ирационалности.

У таквом тренутку интелектуалци имају посебну одговорност. Златко Паковић је ставио посебан акцент на ангажман јавних личности са филозофским образовањем или склоношћу да у пракси примене своју филозофску оријентацију после промена 5. октобра 2000.

Полазећи од тачног становишта да је интелектуалац обавезан да се ангажује у друштву „као истакнути глас јавности… залажући се за потпуно или делимично укидање, промену или побољшање институционалног система…“, Паковић је направио озбиљан пропуст што под ангажманом интелектуалца подразумева само његову обавезу да се критички ангажује у сфери политике. Он иде чак и даље, те у својој систематизацији изједначује политички ангажоване интелектуалце чак дијаметрално супротних опредељења, не водећи рачуна у најважнијем у сфери политике, какав је тај ангажман, о вредности тог ангажмана за друштво, а што је сам наговестио као његову интелектуалну обавезу.

Тако он, зато што су у транзицији остали на позицији свог ранијег идеолошког ангажмана констатује да се налазе на различитим половима, али исте идеолошке матрице филозоф Михајло Марковић и књижевник Радомир Константиновић. Срећом са тачним вредносним описом ангажмана аутор наводи примере филозофа Небојше Попова и етнолога Ивана Чоловића. Док му је опис ангажмана и оцена тог ангажмана покојног Николе Милошевића пример колебања о стварној улози интелектуалца.

На моју жалост, на крају написа, колико сам схватио, ја сам наведен као пример псеудоангажованог интелектуалца („код појединих осведочених интелектуалаца изостаје критички друштвени ангажман“, следи моје име и година рођења), поред још горег примера ангажованог псеудоинтелектуалца, за кога аутор не даје пример именом и презименом.

Почаствован да ме неко сматра интелектуалцем, како никада себе не бих назвао (као што ми је у сфери позоришта одмах сумњив уметник који себе назове авангардистом), узимам себи право да први пут, током сада већ дугог живота, расправљам о себи поводом нечијег написа. Чиним то због изузетно, чак судбински, значајне теме критичког ангажмана данас, јуче и сутра.

Морам да нагласим, што није тешко рећи, да се дивим интелектуалцима, уметницима и филозофима који су се ангажовали у сфери политике са становишта свог погледа на свет као што су били Зола, Ролан, Расел, Крлежа, Брехт, Сартр, али не могу да не поштујем друге врсте интелектуалног ангажмана који су, на први поглед, изван сфере политике, а превратничке у другој сфери – у области уметности, науке, морала, друштвених навика и обичаја,

Сразмерно својим моћима, врстом темперамента и карактера, ја сам се током више деценија са својим истомишљеницима ангажовао за нову уметности у сфери позоришта, такође у транзицији, од догматике социјалистичког реализма у сферу обнове српске и југословенске модерне. Због те жестоке имплицитне критичности на делу, доживео сам, са својим колегама, буботке у складу са размерама преврата из једне ретроградне естетике у естетику новог доба, а која је била дубоко политичка и критичка. Да споменем као логичне последице тог основног ангажмана још и повремену борбу за родну равноправност, конкретних и веома отворених борби речју и делом против глупости цензуре у случају „Голубњаче“, „Прљавих руку“, драма Александра Поповића, борбу за деметрополизицају наше културе, помоћ Ромима у конкретним напорима за еманципацију без асимилације, као и право штампања јеретичног Сартра још за студентских дана. Ја се не могу помирити са тим да је a priori бољи интелектуалац онај који се критички ангажује у сфери (директне) политике, без обзира на оријентацију тог ангажмана, од немалог броја других који су се ангажовали и данас ангажују у другим сферама које исто тако траже критички ангажман. Да наведем један екстреман пример који ће деловати као шала. Да имамо фоке и Брижит Бардо, која се бори против њиховог истребљења, ја бих и то сматрао једним од интелектуалних ангажмана. А готово да сам уверен да би тако мислио и Кант.

Знам да ће ми добронамерни Златко Паковић одговорити, (добронамеран, јер је покренуо важно питање ангажмана): „Али ја сам говорио о критичком ангажовању интелектуалаца данас у доба транзиције“. Одговор, у мом случају, јесте да је мој данашњи ангажман наставак оног у привидно тежим данима, али у извесном смислу тежи данас, јер је ирационални шовинизам, имајући у виду батину коју држе његови стари и млади представници, са нешто благослова представника рeтроградног крила цркве, опаснији од неких репресивних поступака прошлих режима. А увек је опасније оно што постоји данас, него било која опасна прошлост, јер она више нема стварносни супстрат, осим ако је инспирација нечег данас ретроградног, за шта имамо и превише живих примера.

Између многих мудрих реченица које ми је изговорио Милан Дединац док је био на челу ЈДП-а, приликом нашег последњег сусрета ми је рекао: „Основни задатак интелектуалаца на Балкану јесте да се боре против свих облика примитивизама“. И данас ми у ушима одјекују те речи, који су добар коректив и допуна сваког уског, колико год важног критичког политичког ангажмана интелектуалаца у нашим условима. Волео бих да ову Дединчеву реченицу прочитају и запамте они моји млади савременици који су спремни на ангажман у области коју изаберу.

Јован Ћирилов

[објављено: 09/08/2008]

Интелектуалац у транзицији

Марксовскa истинa и кантовске заблуде

Ангажман стваралаца и филозофа попут Николе Милошевића, Драгослава Михаиловића, Небојше Попова, Милорада Павића, Ивана Чоловића… пре и после 5. октобра указује на различите видове идејног и идеолошког јавног деловања у Србији

Од интелектуалца се очекује ангажман. Да би се потврдио, интелектуалац није обавезан на то. Одличан пример је књижевник и театролог Јован Христић (1933-2002).

Кад говоримо о ангажману интелектуалца, уобичајено подразумевамо нешто друго од пуког интелектуалног ангажмана. Кад говоримо о ангажованом интелектуалцу, онда, углавном, подразумевамо облик јавне активности друкчији од научног, публицистичког или уметничког деловања (што је, иначе, неопходан услов интелектуалне легитимације). Под неоспорним ауторитетом интелектуалног својства (научног, уметничког, публицистичког), ангажовани интелектуалац, као истакнути глас јавности, учествује у сфери политике urbi et orbi, залажући се, потпуно или делимично, за укидање, промену или побољшавање институционалног система државе, друштва и међународних односа. Није ретко да дело и друштвени ангажман интелектуалца буду у дискрепанцији. Код нас о томе најбоље сведоче примери значајних књижевника Милорада Павића (1929) и Драгослава Михаиловића (1930).

Како променити свет

Треба разликовати идејну од идеолошке активности ангажованог интелектуалца. Ова два типа ангажоване интелектуалности најпоузданије дефинишу два категоричка императива интелектуалног деловања у друштву, Кантов и Марксов. Кант тврди да филозофија не открива истину, него да, у најбољем случају, уклања заблуде (у свету). Напротив, Маркс од филозофије захтева да промени свет. И један и други тип карактеришу заједничке црте: рационалност, аналитичност, критика и етика. И један и други тип претпостављају умност, правдољубивост и храброст. Једино се у њиховим циљевима налази разлика. Један указује на заблуде у друштвеној стварности, а други целокупну друштвену стварност сматра успостављеном обманом.

Кад поставимо питање о интелектуалцу у транзицији, шта заправо питамо? Питамо ли о ангажману интелектуалца затеченог у преласку друштва из недемократског у демократски облик (из командне привреде у тржишну и октроисане културе у слободну) или, пак, питамо о транзицији самог интелектуалца, о његовом сопственом прелазу из једног типа ангажмана у други? Уистину, питамо обоје, јер посреди није само промена друштва него и друштвене свести.

У транзиционом друштву, ангажовани интелектуалац је такође транзицион. Он прелази од типа интелектуалца који спроводи откривену историјску истину у тип интелектуалца који открива мноштво заблуда различитог порекла. Од Марксовог, тј. марксистичког типа, интелектуалац прелази у тип кантовски схваћеног ангажмана. Пред њим је сада обиље затечених и новостворених, управо продукованих заблуда, превара, фантазми… које треба да детектује и јавно анализира. Он указује на логичке грешке у јавно пропагираним ставовима, на моралне несолидности у поступцима људи од моћи, разлучује аутентично од неаутентичног у култури, свестан сада да не може све то да постигне сам и да је оно што је постигао – битно подложно доради и прерађивању. Задатак његовог ангажмана није ништа друго до демонстрација разума и савести, логике и дијалога, критике и толеранције.

Моралне мисли о времену

Доминантан облик опозиционе ангажоване интелектуалности у Србији током једнопартијског система и доминације марксистичко-лењинистичке идеологије (ту и тамо омекшаног, а у неким сегментима и оперетског, облика стаљинизма са елементима приватног предузетништва) био је идеолошки – било да је реч о критичким облицима левог радикализма, евро-левице или идеологије деснице, која је подразумевала већу конспиративност ангажмана.

Међутим, и у то време код нас је, у мањини, постојао тип идејног ангажмана који је подразумевао плурализам. Типичан представник ангажованог интелектуалца који указује на идеолошке заблуде, а не проповеда откривену истину, био је филозоф Никола Милошевић (1929–2007). С партијским ангажманом, Милошевић je, донекле,  предузео обрнут прелаз.

Тип интелектуалца који се и пре и после транзиције ангажовао на откривању заблуда, који себи није поставио тотални, него циљ решавања битних партикуларних проблема, оличен је у деловању етнолога Ивана Чоловића (1938), који нам је, такорећи с лица места – и пре транзиције, а нарочито у транзицији – откривао и тумачио механизме продуковања погубних заблуда у медијима, попкултури и супкултури.

Најзад, тип интелектуалца који је свој критички друштвени ангажман превео из идеолошког у идејни узорно представља човек који је до сада, у транзиционом периоду Србије, учинио (и још чини) највише, раскринкавајући заблуде, фалсификате и лажи, у различитим сферама друштвеног живота. То је социолог Небојша Попов (1939). У пуном смислу речи, за његов ангажман можемо тврдити да представља наше време захваћено моралним мислима. Оно што специфично краси његову ангажованост јесте критичка беневолентност; из његове аналитичке критике изостаје било какав облик цинизма. Кад разматра одређену појаву, било да је реч о законима, извршној или судској власти, медијима, привреди, култури или најновијој теоријској продукцији, Попов најпре утврђује родно место маскиране кризе, затим указује на њену структуру и на њену социјалну дисфункционалност, те приљежно образлаже процедуру могућег њеног искорењивања. Грађено готово двадесет година – колико има од пада Берлинског зида, кад заправо почиње транзиција – ангажовано дело Небојше Попова представља капиталну вредност за српско друштво у настајању.

Псеудоангажман

Дакако, међу старим интелектуалцима највише је оних који су и у транзицији непоколебљиво остали на позицији свог идеолошког ангажмана. Два примера интелектуалаца који су створили изузетне опусе у књижевности и филозофији, два интелектуалца која се налазе на различитим половима исте идеолошке матрице, један на националном а други на космополитском, јесу филозоф Михајло Марковић (1927) и књижевник Радомир Константиновић (1928).

На крају, не треба заборавити на песудоангажоване интелектуалце и, с друге стране, на ангажоване псеудоинтелектуалце. Упркос томе што су присутни у медијима и што, не без интелигенције и занимљивости, говоре о разним појавама, код појединих осведочених интелектуалаца изостаје критички друштвени ангажман (књижевник и театролог Јован Ћирилов, 1931). С друге стране, у маси постоје, без озбиљног дела на пољу науке, уметности или публицистике, они који се друштвено ангажују. Њихов ангажман, ма колико понекад био важан, суштински се разликује од делатности ангажованог интелектуалца.

Златко Паковић

[објављено: 02/08/2008.]