Електронска брана неправедним редовима

Препознао сам у чему је ствар: то су људи уморни од живота

Гете је певао о тескоби и очајању речима: „Као у редовима за хлеб, за време глади!”. Памтим скору глад из прелома 1992. у 1993. Редови за брашно били су избезумљујући, редови за новац слуђујући, с тим што су шефови добијали инфлаторне новце четири дана раније.

Ко није живео за време кретенске инфлације, тај не разуме шта та четири дана временске предности значе.

Али чекање у редовима сви разумемо. Гадно је чак и кад нису ванредне прилике. Јер оно цеди душевне снаге, тлачи људско ја, баца у очај, дође ти да вриштиш од муке. Код нас се регулисање редова до сада сматрало за приватну ствар самих чекалаца. Међутим, организовање правилних и праведних редова који поштују првенство при доласку, мора бити један од часних послова свих представника јавних служби. Не може директор болнице да не хаје за то какви су редови по чекаоницама! Не смеју ни управни одбори да пренебрегавају хаос по редовима на фирминим шалтерима. Крив је народу сваки пословођа који у својој радњи не мари за уређеност у чекању на ред. То није сићушно питање, него израз истине да се живот састоји од малих ствари. То је као оно с Армстронгом на Месецу: ово је мали корак за човека, а џиновски за човечанство. Само што је с редовима обрнуто: организовани редови су мали корак за системе и фирме, а џиновски за појединца.

Ја сам још пре 26 година видео „нумерички организован”, електронски инсталиран ред у Копенхагену, у једној пекари за кифле, бухтле и погачице… Како уђеш, узимао си један жетон са бројем, и онда си се разузуривао по пекари, да без стрепње чекаш свој ред. Сви су били с неком лакоћом расути по пекари, а кад би се на једном екрану појавио њихов број, они би прилазили продавачицама. С радошћу си узимао своје пециво. Питао сам се: „Како то да Данце није мрзело да мисле на организацију реда, а наше људе то мрзи?”. Да није због робовања под Турцима? Па ако и јесте, време је да га се ослободимо, да скинемо кошуљицу антисоцијалних отимача, гужвача и гурача по редовима.

После 26 година од сусрета са том рафинираном цивилизацијском техником, сретнем се пре неки дан са „нумеричким” електронским организовањем реда и у једној нашој врло значајној установи! Искрено сам се обрадовао. То је у републичком социјалном осигурању, где су неминовна нагомилавања људи пред шалтерима. Кад сам одлазио у пензију, и сам сам тамо чекао у редовима. Мени нису били ни закрчени ни несносни, али свеједно, ту у тој установи, где се и раније водило рачуна о добром распореду шалтера, сада су увели електронско чекање. Како сам ушао, обавесте ме натписи да треба да узмем жетон. Добијем брзо документ да сам број 36. Пред шалтерима распоређене столице, као у биоскопу. Ја све снебивајући се, седнем у столицу и тако почнем чекати ред! И стварно, над шалтерима крупни црвени електронски бројеви брзо сенанизаше до тридесет шестице. Ја на шалтер, тамо једна госпођа, гура се испред мене! Ах, помислим, старинска појава, неелектронска падобранка! Озваничен својим бројем који је тачно јављао тренутак мог уласка у зграду, мимоишао сам је…

Одушевљен овим организованим редом, осећао сам се поносно. А док сам седео у столици пред шалтерима који капљу бројанице цифара, видео сам ону стару згужвану појаву у више наврата. С часа на час пред електронски уређеним шалтерима скупљале су се очајничке групе људи, уморних пензионера, средовечних жена. Стварали су неки свој ред пред шалтерима, у страху да ће бити можда изиграни, да ће их неко од нас мирних чекалаца претећи.

Млади службеник ми је потврдио да се ево већ два месеца ту налазе овако организовани редови, а многи људи неће да се навикну на њих. Препознао сам у чему је ствар: то су људи уморни од живота, који су век прочекали по редовима. Из њих је избијала изможденост од хиљада неправедно дочеканих редова. Прошлост је кезила своју образину, јављајући нам да се још увек многи надају отимачини.

Добро је да су носиоци јавних овлашћења почели да мисле на своју дужност да створе праведне редове. Браво за социјално, а и за још неке сличне установе.

Раша Попов

[објављено: 07/10/2008.]

Александар Вулин

Премијери у маркету

Хладно, изнуђено помирење са Мишковићем након формирања владе није избрисало сећање на то ко је прави владар

Премијери Црне горе, Србије и Републике Српске дошли су да поздраве човека који никада није плаћао ничије тајне рачуне и јавне кампање, а чије богатство је толико велико да је стварано вековима. У темељу тог богатства вероватно лежи патент за наизменичну струју. Скинут са црне америчке листе, Мишковић је проговорио на отварању подгоричког Делта ситија: „Земље које спутавају инвеститоре морају бити кажњене од стране ЕУ”.  Ако се Мишковићева жеља оствари, казниће и Србију, јер Делта има монопол који не виде ваљда само бивши министар Бубало и садашњи Милосављевић.

Скуп премијера на отварању продавнице, ма колико велика била, није прва демонстрација моћи Мишковића. Светећи се за одузимање луке „Београд”, Мишковић је изборе почео на страни опозиције да би постизборне дане дочекао као ослонац ДС-a. Када је пристао да састави владу, Мишковић је понизио Бориса Тадића, баш као што га и даље понижава, показујући му да је премијер његове владе за Делту увек доступан. Председник републике није могао да састави скупштинску већину, али зато најбогатији Србин јесте. Хладно, изнуђено помирење са Мишковићем након формирања владе није избрисало сећање на то ко је прави владар.

Тадић се показао као злопамтило које уме да чека, спреман и да Дачићу призна да је рођени кошаркаш само ако му то доноси још власти. Зато и није заборавио да онај ко је створио владу исто тако може и да је сруши, а и њега са њом. Зато је њихов сукоб неизбежан, докле год се „Делтина” моћ подразумевала, она се ћутке трпела, али када се показала бруталном у стварању власти, постала је чињеница која ће или апсолутно владати Србијом или ће бити оповргнута. Нема места и за председника републике и за власника Србије, премала је ово земља за обојицу.

Мишковић и Тадић имају једну заједничку особину, обојица су неоптерећени страхом од закона. Као што Мишковић нема страх да одлучи како је Србија гласала, или да се служи разним средствима ради нових милиона, тако и Тадић нема проблем да каже да „размишља о подели Косова”, иако му Устав на који се заклео забрањује и да размишља о томе. У земљама где се богатства стичу више политиком него економијом није необично да се и безначајно хапшење градоначелника Зрењанина тумачи као сигнал неког другог лишења слободе, као припрема за прави обрачун, а са ким него са највећим, оним који и влада и понижава. Охрабрен распадом опозиције, Тадић зна да је време да зграби праву власт, која неће зависити од добре воље Мишковића и његових савезника.

Зато се Београдом проносе гласови да су и ова и сва будућа хапшења само упозорења Мишковићу, којем тек што није стигла понуда слична оној коју је једном одбио Карић – да напусти највећи део империје, а да се за узврат заборави и како се обогатио и коме је претио хапшењем, и коме је помогао да упозна затвор, и коме је забранио да продаје робу у његовим маркетима. Све ће бити опроштено и заборављено али под условом да не угрожава власт Тадићу и његовој партији. Као ни Карић, као ниједан богаташ на свету, ни Мишковић не мисли да постоји таква ствар као што је доста, и зато неће размишљати о повлачењу, уместо тога тражиће да приватизује енергетику Србије, последње велико богатство које још није његово. Тадић неће пристати да му то и дозволи и да себе лиши државног новца којим ће куповати гласове и страначку бирократију. Сто је постављен, судар је неизбежан, да улог није Србија, било би забавно, овако…

Александар Вулин

[објављено: 06/10/2008]