JEDVAČEK

Posle skoro pola vijeka
moja Juga ponosita
rodi ćerku jedvačeka.
Nazvasmo je, joj, Anita.

Mislili smo: ljepše zvuči,
kontali smo, Europa
evo dođe našoj kući
momentano, ko iz topa.

Ljutismo se kad ko pita:
što Anita, ne Milica –
milo ime našeg mita.
I to sada, posle Tita!

Mislili smo, ne Stanojla –
imali smo jednu taku
i ne beše Ravijojla,
podsećaše pre na svraku.

Mislili smo nije prosto;
nadali se, nema veze;
vjerovali, pa sto posto
biće stasa ko u breze!

Zamišljali, ko Anita
biće srećna i bogata;
biće vrijedna i glasita
sred mramora od palata.

Tešili se, ko Anita
kad odraste naša plišta
pratiće je carska svita –
ako ništa, ako ništa …

Al izraste naša ćera!
Od dva metra, i krakata!
S kukovima solitera!
Bezobrazna! Ženska smlata!

I odraste ćer Anita
opajdara mimo svijeta;
vazda luda i manita.
Naše čudo od đeteta!

Taj jedvaček, ta Anita
obrlati mladog popa;
više pije no što skita.
Ode moja Europa!

(Zamislite djevojčicu
što se vazdan gadno rita,
šalje redom u majčinu,
a zove se, joj, Anita…)