NEŠTO SU OPET ZADROBILI ŠNJIMA

hronična hronika

Idi kupi dvije škatule duvana
i ne zaboravi moj sine “Politiku”;
nu povrati se žitija, de poždeni,
ponjave ove makni sa prozora;
a doturi gredom bokal ledne vode!
Pogan sam san snio, uždi radio;
Gospode štal čine Srbi preko Drine?
E nije žensko murco za politiku
(griješim dušu: gledam naše smrzlove
kamo sreće da su svi sa rašom!)
Pa kreni više, mogao si da se vratiš!
Prinesi pepeljaru prije no ojdeš,
nestalo je državnoga – da savijem;
obadva dako oganj sprži, ka što će!

Raspitaj se usput je li neđe žalba
(au što me žiga podno desne plećke…).
Vala kad bi se maniti Crnogorci
izmirili i danuli i prisjeli i hućnuli –
živnuo bi’ začas duše mi očine.
Dosta bi i Kurte i Murte jadan
no sto puta su mure grđi oni pored.
Viđi kad prolažiš je li onaj krmak
još ljut na mene i fuče li kroz nos?
Pa kreni više, Gospode šta se teliš!
Pogledni u kavu, kupi koje zrno,
ako pretekne uzmi i “Pobjedu”.
Nešto su opet zadrobili šnjima…
Ne idi onijem putem, slušaj dobro;

ne vuči me za jezik, gospode bože –

mrdni više za svetoga Vasilija!
Stoput bi se valjatni dosad vratio.
Vala sad i ne idi, pusti me da mrem.

Riječi na pofatu nijesu više –
svaka mi je ka kamenje na pleća.
Fucni s vrata, nijesi ukopan!
Zaolovi, jad me od tebe našao…