Ničiji huligani
Najmanje što je Srbiji bilo potrebno dramatičnog 17. februara bile su ružne slike ispred ambasada Slovenije i Sjedinjenih Američkih Država, s Terazija i Slavije. Neki strani posmatrači uporedili su te prizore s onima iz Prištine i na osnovu toga izvukli prilično nepovoljne zaključke po Srbiju. U Novom Sadu su među učesnicima protestne šetnje viđeni i neki lokalni političari. Pored toga, nošen je zastrašujući transparent “Danas Kosovo - sutra Vojvodina”.
U Beogradu su nedeljni protesti protekli bez učešća političara, ali i bez njihovog odlučnog ograđivanja od nasilja. Predsednik Boris Tadić je, doduše, u prethodnom obraćanju javnosti rekao da Srbija neće povlačiti nepromišljene poteze i zatražio od svih političara da pozivaju svoje pristalice na mir, ozbiljnost i suzdržanost. Stotine mladih oglušile su se o njegov apel. Neki novinari nazvali su ih navijačima, neki huliganima, neki razularenim maloletnicima. Šta god bili, ti mladi ljudi su nekontrolisani bes iskalili i na novinarima, ne praveći nikakvu razliku prema uređivačkoj politici: napadani su i vređani i oni iz glasila koja se smatraju bliskima vlasti.
Policija je reagovala u skladu s ovlašćenjima. Zvaničnici nisu. Možda su smatrali da divljanje nije dostiglo takve razmere da bi zasluživalo njihovu pažnju, a možda su računali da bi izazvali suprotan efekat. Kako god bilo, u domove uznemirenih građana i u svet otišli su snimci koji Srbiju predstavljaju u više nego ružnom svetlu. Beogradske vlasti oglasile su se tek u ponedeljak, iz Novog Sada i drugih gradova gde je bilo incidenata ni tad se nije čula zvanična osuda.
Nasilje na ulicama u potpunosti obezvređuje kako izjave onih političara koji pozivaju na razum tako i opredeljenje države da koristi sva politička sredstva kako bi dokazala svoja prava. Ako Srbija ide pred Savet bezbednosti, OEBS i ostale međunarodne organizacije i institucije s političkim i pravnim argumentima, razbijene glave, razbijeni prozori na stranim ambasadama, demolirani izlozi i automobili nikako joj ne idu u prilog. Ako se u Srbiji razbijaju radnje čiji vlasnici su Albanci i Goranci, neko će svakako upitati kako bi država bila spremna da garantuje bezbednost onim Albancima na Kosovu koji bi prihvatili njen pravni poredak.
Čiji god prozor i izlog bio razbijen, u Beogradu ili drugde u Srbiji, cenu neće platiti ni Amerikanci ni Slovenci ni vlasnici firmi kojima se daje do znanja da su nepoželjne. Platiće je građani ove zemlje. Pošto iza njih ne stoji nijedna partija ili organizacija, huligani valjda smatraju da deluju u ime svih.
Ličnost dana
Od izdajnika do zaštitnika
Vitalij Čurkin
“Rusija se energično protivi svakom pokušaju da se primene represivne mere ukoliko Srbi na Kosovu odluče da se ne povinuju unilateralno proglašenoj nezavisnosti”, izjavio je pred hitnu sednicu Saveta bezbednosti Vitalij Čurkin, ambasador Ruske Federacije pri UN. Njegovo oštro upozorenje verovatno je umirujuće delovalo na s pravom zabrinute kosovske Srbe i potištenu srpsku javnost. Možda će ga jednog dana neki srpski grad ili varoš proglasiti za počasnog građanina kao zaštitnika srpstva, iako je Čurkin samo radio svoj posao: kao ambasador u svetskoj organizaciji vrlo profesionalno i dosledno branio principijelni stav Moskve i ruske državne interese.
U vremenu, kažu, leži i zaborav. Verovatno će stoga, pogotovo u ovim trenucima krize, biti malo onih koji će se setiti ili želeti da se sete da je Vitalij Čurkih i u periodu od 1992. do 1994, kao tadašnji zamenik ministra inostranih poslova i specijalni izaslanik predsednika Ruske Federacije Borisa Jeljcina za Balkan, takođe samo priželjno radio svoj posao. Ondašnji patriotsko-državni mediji proglasili su ga, međutim, izdajnikom srpskih stvari i tradicionalnih istorijskih i prijateljskih veza dva naroda. Takav žig Čurkin je poneo zato što je, nakon serije kriznih sastanaka s predsednikom Slobodanom Miloševićem i političkim i vojnim liderima bosanskih Srba i neuspeha da ih tada nagovori da obustave napade na Sarajevo i Goražde, izjavio da bi Moskva trebalo da povuče diplomatsku podršku bosanskim Srbima.
Vitalij Čurkin, rođen 1952. u Moskvi, diplomata je od karijere, koju je započeo pre 34 godine u Ministarstvu inostranih poslova tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Diplomirao je na Moskovskom državnom institutu za spoljne poslove, a zatim doktorirao istoriju na Diplomatskoj akademiji SSSR. U Ministarstvu inostranih poslova bio je na raznim dužnostima: direktor Odeljenja za informacije MIP SSSR, zatim Ruske Federacije, portparol i zamenik ministra inostranih poslova Ruske Federacije. Predsednik Jeljcin postavio ga je za svog specijalnog izaslanika za Balkan (1992-1994) da bi nakon toga bio imenovan za ambasadora u Belgiji. Pre nego što je u maju 2006. zamenio Andreja Denisova na funkciji stalnog predstavnika Ruske Federacije u UN, Čurkin je bio ambasador u Kanadi (1998-2003), a onda visoki funkcioner u Ministarstvu inostranih poslova.
Čurkin je i presedavajući Arktičkog saveta, jer slovi kao veliki poznavalac i entuzijasta kad je reč o arktičkoj divljini. Govori engleski i francuski. Milovan Jauković
LIČNI STAV
Razočaranje Evropom
Velimir Ćurgus Kazimir
U kratkoj priči “Razočaranje” Tomas Man opisuje duševno stanje jednog čoveka koji je, posle raznih tragičnih životnih iskustava, osetio najveće razočaranje svojim sopstvenim osećanjima. Glavni junak se neprekidno pita, pošto je doživeo nešto dramatično: a je li to sve? Ima li još nešto iza toga? Nikako da mu srce prepukne - od tuge ili radosti, svejedno. A život ide dalje svojim tokom.
Na temu razočaranja danas bi se u Srbiji moglo napisati mnogo toga. Većina razočaranja je lične prirode, mada ima i takvih koja se gaje godinama i koja imaju kolektivne razmere. Najnovije razočaranje koje je obelodanio srpski premijer Vojislav Koštunica deluje ipak nekako fascinantno. Vojislav Koštunica je, naime, obraćajući se građanima Srbije, rekao da je razočaran Evropom. Evropa je, naravno, ne samo određeni geografski pojam nego i opšta metafora za određeni politički i ekonomski sistem, kulturu, tradiciju, društvene norme i vrednosti. Evropa - to su, svakako, i ljudi i narodi koji u njoj žive.
Ovakva izjava me je prilično iznenadila. Da neko posle svoje pedesete godine, kao zrela i formirana ličnost, bude razočaran takvim stvarima kao što su jedan kontinent, politički sistem, vrednosti, tradicija ili jednostavno ljudima - Evropljanima, to mi deluje izrazito detinjasto. Koren Koštuničinog razočaranja Evropom i Evropljanima nije, naravno, od juče. U stvari, razočaranje je čisto tepanje kojim se zaklanjaju sumnje i neprijateljstva prema Evropi, intenzivno raspirivane i negovane ne samo poslednjih dvadesetak godina. (Da li da sada podsećamo na tekstove Nikolaja Velimirovića o Evropi?) Otkad je Milošević ismejavao Slovence kao austrijske sluge i konjušare, nije prošla godina bez raznih antievropskih kampanja i omraza. U ekonomiji je dominirala priča o velikoj pljački kao glavnom obliku evropskih integracija, u kulturi se govorilo o dekadenciji i odumiranju klasičnih evropskih vrednosti, u politici o dominaciji velikih i moćnih… Bilo je u tome mnogo šizofrenije - pogotovo kad bi se povela reč o položaju stranaca u Evropi gde su se Srbi osećali ugroženijim od Francuza zbog emigranata iz Severne Afrike, a sa druge strane osećali poniženi zbog toga što su tretirani kao neevropski strani radnici. Želja da budemo deo Evrope imala je jasne granice u govorima i istupima raznih političkih i kulturnih radnika. Uvek je bilo najvažnije istaći zaštitu naših tradicija i naše osobenosti kao da nijedan drugi narod u Evropi o tome ne vodi računa. Od trenutka kad se, međutim, na horizontu naše politike pojavilo Kosovo, sve je postalo mnogo jednostavnije. Više nema potrebe da se ističe koliko je Evropa sebična, dekadentna i neprirodna - dovoljno je reći Kosovo i time je Evropa propala u provaliju koju je sama za sebe iskopala.
Kad govorimo o razočaranju Evropom, mi istovremeno govorimo i o razočaranju u parlamentarnu demokratiju, u dostignuća liberalnog kapitalizma, sumnju u ekonomsku i političku integraciju koje Evropu predstavljaju kao kontinent sa najorganizovanijim i najracionalnijim sistemom globalnog napretka na celoj planeti. Nigde se kao u Evropi danas toliko ne vodi računa o zaštiti životne sredine, zaštiti svih ljudskih prava, socijalnim, kulturnim i ekonomskim pravima najširih slojeva stanovništva. Da li smo stvarno toliko razočarani Evropom koliko to od nas očekuje Vojislav Koštunica?
Šta bi, uopšte, Evropa trebalo da uradi da bi odobrovoljila Vojislava Koštunicu? Da preda Kosovo na brigu i upravljanje Srbiji kao njen neotuđivo-neodvojivi deo? Prethodno, naravno, da se obaveže da će organizovati i finansirati sve aktivnosti na Kosovu kako bi se tamo održao koliko-toliko normalan život. Uključujući i odbranu srpske zastave i srpskih granica unutar Kosova. Toliko o igrama reči.
Stanje razočaranosti je, međutim, konačno. Ne postoji način da se ovo razočaranje prevaziđe. Čak i ukoliko svih šest miliona i sedam stotina hiljada potencijalnih glasača u Srbiji prihvati osećanje razočaranosti Evropom, ovaj se problem neće rešiti. (Da li nas njegovo razočaranje na nešto obavezuje?)
Ovakvo raspoloženje Vojislava Koštunice moramo da prihvatimo sasvim ozbiljno. Posebno o tome moraju da povedu računa njegovi koalicioni partneri.
Ozbiljnost trenutka zahteva da bar na trenutak zastanemo i da se zapitamo kolike su razmere prezira i ignorisanja ne samo zdravog razuma nego i života i budućnosti miliona ljudi od strane aktuelne vlasti. Kao onaj junak Manove priče, i mi ćemo vrlo brzo biti u situaciji da se pomalo razočarano zapitamo: je li to sve? Naravno, o tome će se svesno, nacionalno, ćutati.
MIT I NALIČJE
Kosovo u Srbiji
Nikola Samardžić
Genetski kod političke Srbije danas je zapisan u odgovoru na pitanje ko je, od političara i tajkuna, učestvovao u izvođenju privatne vojske koja je napala žalosne ostatke ovdašnje demokratije: patrljke dobrih odnosa sa zapadnim svetom, privatnu imovinu i osnovna ljudska prava i slobode. Odgovor na to pitanje u jednakoj je meri važan kao otkrivanje nalogodavaca ubistva premijera dr Zorana Đinđića. I nema neposredne veze s Kosovom.
Nova albanska država, koja je samo albanska, njen međunarodni položaj sporan, a nezavisnost nadgledana i ograničena, nastala je i kao tvorevina srpske politike. Tradicionalna srpska politika doprinela je da u toj tvorevini Srbi kao nosioci istorijskog i kulturnog legitimiteta budu svedeni na prvu među manjinama. Dok je Srbija ostala bez Kosova, Evrope i demokratije.
Nije bilo teško predvideti sadržaje klero-marksističke orgije koja je Srbiju još jednom vratila u stanje zvanično upravljanog varvarstva. I očigledno je da je bolećivi patos predsednika i premijera o svetskoj zaveri i kosovskom opredeljenju paravan prestrojavanja u novoj etapi tranzicione pljačke kojoj odgovara produžetak, u beskraj, agonije Srbije kao nedovršene države. Zvanično buncanje o svetskoj politici, mada samo po sebi politička patologija, nastavak je složenog procesa monopolizacije politike i privrede. Kosovski mit ponovo je nametnut kao okvir ideologije neslobode. I samo usput je obesmišljen kontinuitet srpske kulture od Dečana do evropske integracije i Dragana Džajića.
U epskom transu o američkoj brutalnosti i evropskoj slabosti, premijer nije slučajno prećutao zločine koji su prethodili intervenciji iz 1999, koja je doživela reprizu napadom na zapadne ambasade, hamburgerije i slučajne prolaznike. Nije pomenuo da je proglašenju nezavisnosti Kosova prethodilo nasilje Rankovićeve policije, brutalno gušenje albanskih demonstracija 1968, 1981. i 1989, ali i Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo i Srebrenica, zaključno s bestijanjem na samom Kosovu iz 1998. i 1999. koje su uživo prenosile globalne TV stanice. Intifada albanske rulje iz 2004. izbila je na samom početku njegovog mandata, kad je postalo jasno da je Srbija napustila put demokratije i ervopeizacije. Takva Srbija nema u sebi ničeg privlačnog. Proslavi kosovske nezavisnosti prethodila je, nedavno, jednako radosna proslava crnogorske nezavisnosti. Postao je prestiž, u regionu, ne biti zajedno sa Srbijom koja je svoju politiku, duhovnost, kulturu i ekonomiju obavila velom mržnje. Čiji premijer već četiri godine nije saopštio nijednu dobru vest, koja bi se ticala proširenja, umesto sužavanja, ovdašnjih prava, sloboda i opšteg prosperiteta. Od Srbije je pobegla druga srpska država, srpska zajednica u BIH se drži na bezbednoj udaljenosti, napuštaju je i dalje, unazad decenijama, oni koji su u njoj rođeni, pošto su, sa Srbijom, napustili iluzije da će upravljanje javnim poslovima konačno pripasti postojanim institucijama i ličnostima koje su u stanju da zadrže pretežno dobre namere.
Predsednik kao da je jedva dočekao da glasove i mandat koji su mu povereni zatvori u isti podzemni svet s kojim je godinama unazad donosio antidemokratske, antievropske i antisrpske odluke. Nije neobična manifestacija, na koju je pristao, kojom će, s vlasnicima propale zemlje i njene mentalne stranputice, ponoviti da Srbija ne odustaje od svih svojih gluposti, i da je samouništenje, na osnovama vladajuće teologije i politike, jedini put izbavljenja, jer u njoj na život, i onaj večni, imaju pravo samo odabrani, obavezno oni najgori.
Bilo bi neverovatno pomisliti da bi se premijer i predsednik mogli dosetiti da vladama SAD, Slovenije, i svih ostalih na čije je ambasade nasrnula pomahnitala rulja pod komandom budućeg vlasnika najuspešnijeg fudbalskog kluba, koji je u međuvremenu takođe propao. Vlada manipuliše terorom uličnog vandalizma, u nasilju za kojim ne sme sama da posegne. Podigao se čitav politički talog i obnovila julovska retorika. Svi indeksi, i politički i berzanski, vrtoglavo padaju na tržištu čiji su kupci upravo ovdašnji predatori, potekli iz decenije ratne agresije i primarne pljačke. Obistinile su se najcrnje slutnje, na koje je ukazao premijer kad je, kao lider antidemokratske i antizapadne koalicije, uz podršku kupljenih ambasadora zapadnih zemalja, 12. marta 2003. pozvao na formiranje koncentracione vlade. To mu je, konačno, uspelo. Usput je Srbiju pretvorio u koncentracioni logor. Taj Gulag je pre svega mentalni.
Tajkunizacijom tranzicije i putinizacijom politike u Srbiji je neprimetno uvedeno vanredno stanje. Dirigovani vandalizam je samo rezervoar za izgovore, kako bi se to stanje, u slučaju potrebe, ozvaničilo. Ali je premijer bio dovoljno jasan, da su i on i Srbija krenuli putem s kojeg, naizgled, nema povratka. To je jedna ličnost, u novijoj prošlosti, već učinila.
DRŽAVNO I CRKVENO
Različita merila Ministarstva vera u odnosima s javnošću
Tolerancija u reklamne svrhe
Vladimir Ilić
AKAKVA je praksa Ministarstva vera na planu održavanja odnosa sa javnošću? U saopštenju Ministarstva povodom susreta ministra sa predsednikom Glavnog odbora Hrišćanske adventističke crkve konstatovana je dobra saradnja i obostrano razumevanje i poštovanje. Ministar vera je istakao da njegovo ministarstvo nastoji da obezbedi povoljnu društvenu klimu za delovanje svih crkava i verskih zajednica.
Kada je ministar vera primio profesora iz Rusije koji je predsednik “Fonda jedinstva pravoslavnih naroda”, razgovor je bio “prijateljski i srdačan”, a ministar vera je “upoznao uvaženog gosta sa odnosima države i crkve u Republici Srbiji, dosadašnjim iskustvom u verskom obrazovanju i drugim pitanjima kojima se bavi Ministarstvo vera”.
U drugom saopštenju Ministarstva navodi se da je povodom Univerzijade koja će se u Beogradu održati iduće godine ministar vera istakao da će “prisustvo svih religija i veroispovesti (biti) dobra prilika da pokažemo spremnost za toleranciju, prihvatanje i promociju različitosti”. Ministar je takođe primetio da je “Univerzijada jedinstvena prilika da se u Beogradu promovišu sve religije” iz 170 zemalja sveta.
Da li bi zvaničnika neke od protestantskih crkava iz Srbije ministar vera mogao da primi ne samo uz obostrano razumevanje i uvažavanje nego i na prijateljski i srdačan način? Da li će prisustvo svih religija i veroispovesti, što je opravdano uočeno kao dobra prilika da se pokaže spremnost za toleranciju i promociju različitosti, uticati na odnos prema nepovlašćenim verskim zajednicama u samoj Srbiji? Važi li dobrodošlica i za Jehovine svedoke, koje Ministarstvo odbija da registruje? Da li su tolerancija, prihvatanje i promocija različitosti svih religija nešto što služi za jednokratnu upotrebu i samo u reklamne svrhe?!
Ministarstvo vera je u svojim odnosima sa javnošću nekoliko puta uzorno reagovalo, recimo povodom potpaljivanja adventističkog hrama u Staparu, napada na katoličku crkvu u Smederevu, ili smirivanja javnosti posle gnusnog zločina u Banovcima. Njemu nisu potrebni stručni saveti na planu odnosa s javnošću. Potrebna je politička volja koja neće prihvatiti diskriminaciju na verskoj osnovi.
KIOSK - ZIUA - BUKUREŠT
Kosovo je rođeno, UN su mrtve
Najozbiljnija posledica unilateralnog proglašenja nezavisnosti Kosova jeste da su upravo sada čitav sistem međunarodnog prava zajedno sa sistemom sprečavanja i rešavanja sukoba, oličeni u Ujedinjenim nacijama i Savetu bezbednosti, potpuno poništeni.
Rođenje nove države dogodilo se mimo odluke Saveta bezbednosti, a UN su se pokazale ne samo istinski nemoćnim da postignu dogovoreno rešenje, već su i potpuno ignorisale pojavu nove države na mapi sveta, u tako presudnim vremenima. U stvari, UN nisu više nikome potrebne, uprkos besplodnim pregovorima do poslednjeg minuta. Štaviše, u to vreme Priština je već bila domaćin misije iz država koje su učestvovale u pregovorima do “poslednjeg daha”, pomažući kosovskim liderima da razrade projekte ustava, krivičnog zakona, nacionalne himne i da uobliče prve elemente lokalne administracije.
Osnovna posledica, sada očigledna svakome, jeste da ovaj trenutak podgreva separatističke aspiracije nekih regiona sa sličnim zahtevima, u Evropi, i čitavom svetu. Ovo je prvi put da su videli da UN nisu reagovale na proglašenje nezavisnosti, bez obzira na okolnosti u kojima se pojavila. Primetili su, takođe, da međunarodno pravo i UN nisu važni u tom kontekstu, već podrška koju neko dobija od grupe moćnih zemalja. To je sve. U stvari, to je čitavo međunarodno pravo.
Ali, u pozadini toga postoji još jedna posledica, koja je najvažnija. Njene efekte je teško proceniti, jer postoji pitanje koje dosad niko nije postavio: kome služi ovakva situacija?
Na bizaran, a možda i pomalo perverzan način nekoliko aktera na međunarodnoj sceni steći će višestruku prednost. Prvo, imajući u vidu tako briljantnu demonstraciju nemoći UN, mere će biti - moranje. Možda će se pojaviti novi akteri koji će deliti odgovornost za globalnu bezbednost s UN. Ili, u izvesnim slučajevima možda i neće biti potreban pristanak Saveta bezbednosti za preduzimanje akcija u uslovima generalno definisanim kao “imanentna katastrofa”. To može biti značenje razgovora koji su u toku, između UN, NATO i EU, kako se tvrdi, s ciljem da se potpiše protokol o namerama koje se odnose na prenošenje direktne kontrole nad nekim mirovnim misijama. Plavi šlemovi su sada postali primer neupotrebljivosti i bacanja para. Očigledno je da NATO i EU intenzivno rade na takvom mehaizmu brzog odgovora, koji prevazilazi njihov obim i neposredne okolnosti.
Jedan od efekata iste posledice mogla bi da bude dramatična promena procesa koji je dosad bio generalno potvrđen i primenjivan: priznavanje nekih država, ili suprotno, nepriznavanje. Slučaj Kosova kaže da za tim nema više potrebe, jer se nezavisnost može ostvariti upravo pristankom nekih moćnih država i ingorisanjem UN. U tom slučaju, čitav sistem sankcija i uzastopnih embarga, omiljeno oružje UN za pritisak na buntovničke države, neće vredeti ni penija.
I konačno poslednja posledica: ili ona o kojoj su Amerikanci toliko mnogo govorili - strukturalna reforma UN, ili preraspodela teritorija uticaja na svetskom nivou, praćena novim regulacijama i novim pravom za međunarodne odnose. Kad je reč o tome, Republika Kosovo nije rasplet već preludij. Kristijan Unateanu
Kratki esej
Kola za prevoz
Goran Babić
Za vrijeme opsade Sarajeva jedna majka nije imala kome ostaviti sinčića pa ga je svakog dana vodila sa sobom, u bolnicu gdje je radila. Koristila je jedini prevoz, mrtvačka kola. Njih, izgleda, granate nisu pogađale.
Unutra, uz mrtvace, mali je bio siguran. 8. 11. 2005.
1998 VREMEPLOV - DANAS 2008
Kolektivno učlanjenje
Prezauzeti iščitavanjem storija o istorijskim dešavanjima u Srbiji i oko nje, kao što je Draškovićevo pristupanje udruženju “Narodno jedinstvo”, Marjanovićeva uredba za uterivanje discipline, te njegova unutarvladina svađa sa mlađanim novodemokratskim biznismenom Krstićem, skoro i da ne primetimo onu pravu. Za neke novine senzacionalnu, za druge marginalnu, za treće logičnu priču: Siniša Vučinić, četnički vojvoda, predsednik radikalne stranke “Nikola Pašić”, učlanjuje se u JUL (Jugoslovenska udružena levica). “Šta je tu čudno”, kaže Vučinić, “i sam Pašić je bio levičar, kod Svetozara Markovića, a i ja sam radikalni levičar.” I da priča bude još manje čudna, predsednik JUL Ljubiša Ristić kaže da su “pašićevci” dobrodošli u kolektivno članstvo jedinog pokreta koji neguje ljubav, toleranciju, patriotizam, nacionalnu ravnopravnost, ideologiju “svima dobro, nama ponajbolje”. Ivan Torov (19. februar 1998)