PJESMA O IZGUBLJENOJ NADI

Napusti me moja nada

zavodljiva, vedra, mlada…

Usamljen sam, i sve samlji;

vrati mi se, i ne čamlji!

Gde li skita moja nada?

Od Budimlje do Arada?

Od Njujorka do Bagdada?

Oko Rima, Beograda?

Usamljen sam, dođi kući,

kao nekad zaskakući!

Evo starost se prikrada;

snošljivo bi bilo meni

da je uz me gola nada.

Vrati mi se i poždeni!

Usamljen sam, i sve samlji;

dođi pred smrt, i ne čamlji…