SRĐA JOŠ JEDNOM

Srđa Popović piše o Srbiji:

Radi se o plemenskom društvu i plemenskoj identifikaciji («svi za jednog, jedan za sve») u kojoj individua ne postoji sem kao deo celine, pa je i zaslugama i krivicama plemena obeležen svaki njen član. (Tako, «Milošević u Hagu brani sve nas», «Svi smo mi Radovan», «Mi smo prvaci sveta u košarci» i sl.). Ima puno dokaza da se «na ovim prostorima» razvojni proces individuacije, proces u kome bi se sticala puna svest i osećanje svog nezavisnog postojanja od drugih ljudi i od sveta, ustvari nikada ne dovršava. Mi doživotno ostajemo puki delovi kolektiviteta, bez postojanih ličnih atributa, sudbina, odluka, pa sledstveno tome i odgovornosti. Svako ko bi se ponašao drugačije, kao individua, biva odbrambenom reakcijom kolektiva – «kao kukavni izdajnik» ekskomuniciran i samim tim lišen prava «da govori u ime nas».

Evo, naprimer, kako tu «nevoljnu odanost» plemenu opisuje jedan artikulisani pripadnik plemena, poznati srpski pesnik Milovan Danojlić (obraćajući se samom sebi):

«Primorali su te da prihvatiš svoje pripadništvo, a to se ne čini polovično. Sve, ili ništa. Lako je biti pametniji od toga; šta ti vredi pamet, kad jedino u tome nalaziš oslonac za oba stopala («to» je, naravno, ono što Rade Konstantinović naziva palankom - prim. S.P.). To je tvoje, i tvoje, bez obzira kako ga doživljavao i procenjivao; možeš ga i mrzeti, ako si i dok si u tome; izvan toga pretvaraš se, u najboljem slučaju u senku; u gorem slučaju, postaješ kukavni izdajnik…Kad se samo setim, koliko si se svemu tome podsmevao, kao da se nije i tebe ticalo, kao da te je uočavanje jada i gluposti uzdizalo nad uočenim. Sad su te izlečili od prividne nadmoći, vratili su te u tvoj čopor». (Pronašao Miloš 8. februara 2008.)