URMAŠICE

Jednog petka, a bio je jun mesec osamdeset pete (ili šeste? slagaću te), Vajo je ustao i rekao, ženo, ja ću u grad.

Ozbiljno oboleo, Vajo je već sedmu godinu vodio uredan život. Posle srčanog udara, i relativno brzog oporavka, ništa nije improvizovao; znalo se u koji sat i minut uzima dvije pilule, kad je termin za šetnju i kakav je nedjeljni jelovnik. Uvijek je sa njim izlazila supruga Vula, odmerena i disciplinovana žena, ili ćerka Rada (u zadnje vrijeme ređe; rok za njen prvi porođaj je isticao početkom avgusta).

I baš tog petka, prvi put posle niza godina, naprasno Vajo odustaje od uhodanog toka stvari i stojeći kod prozora sa otškrinutim žaluzinama, kaže da će u grad i to odmah, sam.

Sjedi, gdje ćeš – šta je?, začuđeno ga odvraća Vula i posmatra ga, iz ugla sobe sa šivaćom mašinom.

Prošetaću malo, govori on. Onda je gleda upitno, ali smireno; pritom drži, po navici, poluotvorena usta; to je njegov stav kad se sprema da čuje odgovor, a ima spremnu repliku. Ali Vula ćuti, premišlja.

Idem onako, danas mogu i sam, nastavio je. Onda nabraja hodajući u krug: svratiću do lekara, ljekovi su pri kraju; i da vidim plakate, ko je umro. Turi kukuruzu za ručak i one slatke kolače.

Slatki kolači su, prevodi Rada iz spavaće sobe, urmašice. Mama, sve je OK, tata zahtijeva urmašice. Kaži nešto i vrati se singerici.

Vula je ustala, prepriječila mu put; drži ga za ruku i blago kaže: što danas kukuruzu? Sjutra je subota, imaćemo svežeg sira – uvek je bilo tako. To je i ritual, naša subotnja pijaca, pa zar nije?

Dotjerao se. Uvek je bio čist starac, ali se danas i obrijao. Proćelav je, a jakih sijedih obrva. Punih obraza, blagih crta, (blago upitnih, koje imaju nagluvi ljudi); trbuljat, jedva zakopčava drap ljetnji sako, ali obavezno zakopčava.

Stavio je slameni ljetnji šešir, i izašao. Još je krepko hodao, mada sporo i malo gegajući se; štap nije nikad nosio.

Vula ga je ispratila pogledom, kroz vrata terase. Ovo mi se ne sviđa, veli na kraju Radi, pa opet otsutno sjedi za starinskom mašinom, ali ne šije. Ovo mi se ništa ne sviđa, nego daj da malo očistimo kuću, naglo je dodala i širom otvorila vrata spavaće sobe. Sa širokog bračnog kreveta, iz rasturene posteljine, pažljivo je posmatra ćerka dok drži otekle ruke na okruglom stomaku.

Vula se okreće i ponavlja, valjalo bi da malo očistimo kuću, i zategnemo, može se nešto doveče desiti.

Dobro poznatom trasom, pored policijske stanice, buvljaka i gimnazije, Vajo je stigao do bolnice. Ali se u zadnji čas predomislio i učao u drugo krilo – kod očnog lekara. Uzeo je recept za kapi za oči; već dugo suzi na desnom oku i muči ga mrijena, često vidi (i kad žmuri) ogromni plavi prostor i zgusnute žute mreže i krvave paučine koje plove bez reda i cilja.

Na podeset metara od bolnice, svratio je kod bratanca Steva, ali ga nije zatekao kod kuće; Stevova ćerka, farmaceutski tehničar Sena, skuvala mu je kafu. Posle je prevrnuo šolju i tražio da mu se gata iz crnog soca.

Kad je Sena pogledala šarenilo na dnu porcelanske šoljice, obezvoljila je i zaćutala. Pošla je do sudopere i nervozno oprala ostatke kafe. Videla je grob na dnu te arabeske i to prećutala. Prosto je rekla, ne valja šolja i to je bio kraj razgovora.

Šetao je onda sa Senom obalom Lima. Zastajkivao je, hvalio zelene brzake, ivove žbunove s druge strane, prema selu Luge, zagledao u vrhove topola u gradskom parku. Sa oduševljenjem je primijetio vevericu koja je prelijetala s grane na granu. Odmorili su pod omorikom.

Šetnja se odužila, ukućani su zabrinuto čekali povratak. Nespokojstvo se povećalo kad je Stevo stigao i pitao za strica. Ali oko četiri, sve se razjasnilo, raspoloženi šetači su se pojavili. Navalili su zajedno na toplu kukuruzu, sira je ipak bilo, niko mu nije manisao.

Vajo je legao da se odmori. Odmor se odužio, komšije penzioneri izvukli su ga iz postelje; igrali su karte pod jabukom u bašti, dok se videlo.

Onda je jeo urmašice. Jeo je u slast: uvek slatkohran, ovog puta je i pretjerao, pojeo je četiri komada, još i olizao saft iz tacne.

Otišao je na počinak u deset, kao obično. Uzdahnuo je i legao na svoju polovinu bračnog kreveta u spavaćoj sobi. Ubrzo je zaspao.

Te se večeri na televiziji davao film Bitka na neretvi. Na sredini projekcije, čuo se tresak. Vula je pogledala ćerku, kao da pita, je li to lomljava u filmu, ili nešto drugo? Bješe pukao prozor; staklo se rascvjetalo samo od sebe. O-na-ko. To je loš znak, rekla je žena i ugasila televizor. Ti pripazi u toku noći na oca. Popila je demetrin i zaspala na kauču.

Pred ponoć, Rada je čula duboke uzdahe, neravnomerno i panično disanje. Ubrzo se čulo i pravo roptanje, čovek se u nesvestici znojio. Krupno tijelo se snažno trzalo, grčevi su u talasima drmali trup i udove i uvijali vilice.

Ljekar je stigao kroz pola sata. Slušao je pacijenta, ispitivao stetoskopom, ali ne dugo i ne usplahireno. Na kraju je odložio instrument i rekao: živjeće još sat. Javile su se plave, nabrekle žile na samrtnikovom vratu.

Teško umire, snažan je. Držimo ga za ruke i noge, da ga umirimo, da mu olakšamo muke, rekla je Vula. Da pomognemo duši, da izdane.

Danas se davala Vajova godišnjica. Došao je narod, uglavnom rođaci, komšije i poznanici. Sve je bilo redno, govor, rakija, duvan.

Do sada, nikakve istrage nije bilo.