URUŠAVANjE ŠUPLjIH GODINA

Šta se odjednom desi,

koji se to kamen iz temelja izmakne

pa sve počne da se ruši i odronjava?

Život je izgledao čvrsta zidanica,

nijedna pukotina se nije vidjela,

a iznenadan potres,

besmislen i neskrivljen,

porušio je ponosnu zidanicu

kao da je od pijeska.

(M. Selimović, Derviš i smrt)

Pazite, govorio je krupnooki Živadin dok se kažiprstom češao iza uva, pored sede kovrdže. Imao sam kuću kao puce. Sto trideset kvadrata. I podrum. Ali kako sto trideset kvadrata? Kuća na sprat. Ne na sprat – na polusprat. Popneš se na pet glavnih stepenika i staneš na prostranu terasu; tu je glavni ulaz. Da uđu posebni posetioci, stidni gosti. Onda smo u predsoblju, je li tako? Levo i desno su dve sobe. Eto, to je polusprat; kad pogledaš, rekao bi da si u prizemlju. E, nijesi (brkao je ekavski i ijekavski): sađeš pravo niz sedam stepenika, tek si tu na osnovnom nivou. Desno je kupatilo, levo, nazad, spuštanje u podrum. Uđeš u prostranu trpezariju (Živadin crta trpezariju grančicom po pesku, dok čekaju da stigne šleper nove robe, na poljani u predgrađu). U produžetku je kuhinja, iza nje ostava.

Živadin, brzim pokretom, sa bakarnog lica briše suzu koja bejaše već dobro, nekontrolisano, uznapredovala. Pa prevuče šakom preko polukružne ćele (pokret koji je prešao u naviku, davno pre nego je oćelavio, i davno pre nego je sasvim pobeleo ostatak njegove nekad guste kose na potiljku i temenu).

Nećemo, naviše, objašnjava Živadin. Zadržaćemo se pred stepenice koje vode na treći i četvrti polu-sprat. Kad je gradnja stigla dotle, razboljela mi se žena; umrla je ubrzo, na Krstovdan. Govorili su da je umrla od betona, da je umrla od kolica i da je umrla od kreča; tako su govorili. Ja mislim da je umrla od Bož’e. Nije se mučila; govorili su da se nije mučila. Kako mogu tako da reknu, da se nije mučila? Oni su govorili da se nije mučila, radi naše utehe. Poslednje što je šaputala bilo je: žalim, da umrem baš sad, kad je kuća skoro gotova. Znam da je to bilo najveće mučenje.

Znači tu (Živadin kopa poveću rupu u pesku) bila je Jovanova soba. Jovan je naš sin. Okrenuta istoku, sunčana soba. Astal do prozora bio je prostran, hrastov astal. Tu je Jovan učio, i pisao, tu je posle diplomiranja držao i kompjuter. Ja sam, uglavnom, nepismen. Kako je moguće, da sam se radovao njegovim knjigama na polici, i sveskama na stolu, i rukopisu u sveskama – i istovremeno (kako je moguće!) zebnja me obujmivala, neodređena zebnja od svega toga. To je moguće, mislio sam, jer sam nepismen i moguće je, jer ne mogu da razgrnem maglu sjutrašnjice; a nije mi bilo lakše od pomisli, da ni drugi verovatno, ne mogu.

Sad su doručkovali. Šlepera još nema. Kuća je bila kao puce, i Jovanova soba je bila ona žarulja u njemu, i Jovanov hrastov sto je bio sama ona svetla tačkica iz koje bije živo svetlo sa žarulje.

I znaš šta ja ovog časa mislim? Ti ne znaš šta ja ovog časa mislim. Ti ne znaš šta ja ovog časa mislim, jer ni ja do ovog trena nisam znao, da ću to evo sada smisliti; ne smisliti, negu ću i učiniti. Ja mislim da ću Jovanovu svesku tebi da preručim. Jeste, svesku iz mog ranca sad ću da ti poklonim. Ti češ Jovanovu svesku odnijeti u Kejptaun. Eto, šta ja ovog trena mislim. Ali ti ne znaš ništa o toj sveski.

Te noći otišao sam u šverc benzina koji minut pred ponoć. Okrenuo sam se, iz voćnjaka sam pogledao u osvetljen prozor. Jovan je pisao. Slušao je muzika, zapamtio sam slušalice na glavi i neki poluosmeh na licu. Ili je bio osmeh, ili mutni prelivi kroz staklo. Ali, nisu bili prelivi, bio je osmeh.

Vratio sam se, pred zoru.

Živadin je nemo zaparao ljuskom po pesku; urezivao je kanale, izukrštane, neuređene; ruka mu je drhtala, linije koje su isprva bile energične i prave postajale su na momente lelujave, pa isprekidane; na kraju je pravio brazde, pa je bespomoćno zaridao: Kuća je bila u ruševinama.

Bombe su pale oko tri poponoći. Selo je gađano sa dva projektila. Prvi je bio pun pogodak u kuću, drugi se zario u vočnjak. Od prve vesti Gradskog centra za obaveštavanje Živadinu je trebalo dva sata da stigne i da potvrdi sumorne slutnje. Svitalo je od Dunava. Spasilačka ekipa dočekala ga je ćutanjem, ispred tela prekrivenog belim čaršavom. Sve je bilo do temelja porušeno. Preko bezbrojnih parčadi smrskanih blokova, delova cigli, parčadi raskomadanog betona, kroz racepane i izukrštane grede probio se do Jovanove sobe. Video je čudo, Jovanov sto bio je nedirnut, i knjige na njemu cele, i otvorena sveska na stolu nedirnuta, i vokmen je bio živ, čula se neka svečana muzika, i traka odslušana malo pre smrti. Sve je bilo živo na stolu, Jovan je poginuo kraj prozora u trpezariji, kud se bio zaputio da spusti roletne.

Stajao sam mirno kraj stola, dugo sam stajao mirno kraj stola, još nisam plakao, plakao sam kasnije, mnogo, mnogo kasnije.

Onda je došla televizijska ekipa, i fotografi. Snimali su šut sa svih strana. Uznemirili su me bjeskovi bliceva. Onda su snimali još, i još. Peli su se na krušku, da snime odozgo. Ja nisam mogao više unutra; izlazio sam sa krhotine na krhotinu, i snimali su i mene. Onda su me zamolili da se vratim, i da življe istrčim.

Veruješ li, da sam se vratio. Snimali su, i nisu bili zadovoljni. Panično, čoveče to mora biti panično; glava pognuta, crvena jakna otkopčana, da lepršaju pešovi, bekstvo mora biti panično, ruke moraju nad glavom, mlataraj rukama, je si li kadgod bežao bezglavo?

Slika se pojavila sutradan, u nekim novinama, pričali su mi da je predstava bila verna, javljali su se ogorčeni građani, pisali su pisma čitalaca, puna tuge i pravog saučešća. I sam sam jednom video tu sliku, bila je velika izložba nedela agresorskih sila. Leteo sam na toj slici kao bestelesni crveni anđeo, trebalo je da budem anđeo na slici, anđeo prokletstva, ali, pogledaj me, masivni anđeo, uglavnom letim iznad ruševina, sa uvučenom sedom, polućelavom glavom, s rukama kao slomljenim krilima, iza mene je moja kuća sva od loma i krša i spleta armature i greda.

Sećam se ovde, daleko od Juge, tog Živadinovog monologa. Poneo sam Jovanovu svesku; ona je nosila naziv: Rt Dobre Nade. Ali sam molio, da dobijem i Jovanovu predsmrtnu traku; sada je preslušavam u gluvoj afričkoj noći, dok sna nema za mene, na rogu ove daleke zemlje, o kojoj smo obojica sanjali posle studentskog protesta, u proleće devedeset sedme.

Slušam pesmu sa Jovanove trake, himnu naše studentske sobe s kraja devedesetih:

The noise that you`ll hear

is the crashing down

of hollow years.

Kroz otvoren prozor, muzika se gubi u noć, ka jugu, ka hladnom, beskrajnom jugu. Ili samo do Rta Dobre Nade?

U svesci, koju ću tek detaljnije da iščitavam, primećujem i teze za jedan planirani esej o nacionalnim traumama. Očito nedorađen tekst sadrži tri celine, radno nazvane fenomeni; mnogostruko pojačavana slova i interpunkcija ukazuju na dugovremenu usredsređenost na temu, na dileme, na razdiranja u traženju pravičnog suda.

Fenomen inverzne pameti je celina u kojoj je autor hteo da razradi elemente, koji mu se čine očiglednim, kobne nepromišljenosti nacije. Tragičnost nepromišljenosti je u nameri negovanje nepromišljenosti; to nije stanje koje se unutrašnjim vrenjem pameti može dovesti do prevazilaženja. Ovo zbog toga što samoživi klanovi na vreme zakidaju šanse samospoznaje preferiranjem retrogradne zatucanosti, kojom se potire bunt unutrašnje slobode.

Fenomen ptice kukavice je poglavlje gde je autor planirao elaboraciju podmetanja bezobzirnog koristoljublja u polog nacionalnog interesa; kad se proždrljivi pilići izlegu - uguše, pomore i izbace oponente i proglase svoje gene odboga.

Fenomen prevrnute ćase je odeljak predviđen da se obradi paranoidno pokvarenjaštvo koje se ispoljava kroz nalepljivanje nalepnica pokvarenjaštva svima odreda u okruženju i u svetu; i tu misao o ostrvcu poštenja u mračnom ruglu nemorala sveta zapisati u – tipično srpski proizvod, kompjuter!

Fenomen naknadne pameti podignut na pijedestal paranoje (nedovoljno objašnjeno u pojedinostima; ostavljam ovde traga i o ovoj misli, može biti da naiđem na dodatke, uputstva ili bar aluzije koje će rasvetliti osnovnu nit ovog fenomena).

S preskocima, ali potcrtano i masno podvučeno nailazim na zabeleške pod zajedničkim imeniteljem: Proveriti! Evo nekih akcenata. Znakovi pitanja, on ih je zvao znakovi čuđenja, stoje na početku rečenica u originalu.

? Kralj Stevan Prvovenčani, zacopan u Anu Dondolo, mršaknuo je svoju suprugu Jevdokiju; ponižena, sa krpom ili dve na golom telu šutnuta je sa supružanskog praga, pod optužbom da je obično šugavo pseto.

? Hitler, Adolf (1889-1945), nemački diktator, vođ Nacionalsocijalističke partije; Nemanjić, Rastko (1174 – 1235), prvi srpski arhiepiskop (Sveti Sava), najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje; Velimirović, Nikolaj (1880-1956), ohridski i žički episkop i pisac. - Ko može povezati ove ličnosti? Ko može, i kako? Kako može, i zašto? Prvu sa drugom, ili drugu sa prvom, može i hođe da korelira treći. “N. Velimirović je u jednom predavanju iz 1935. pod naslovom Nacionalizam Svetog Save metodom proste dedukcije Svetog Savu i svetosavlje sveo na nacionalizam pri čemu je svoju misao začinio poznatom totalitarnom ideologijom ‘evroazijstva’. Jedini način čovekovog oduhovljenja je po Velimiroviću nekakva ‘azijska sposobnost’ koju je naš svetitelj navodno imao jer je bio nacionalista, a njegov je nacionalizam ‘jevanđeoski i organski’; kako je ovaj ne mnogo daroviti kompilator otkrio nacionalizam u jevanđeljima to nije lako dokučiti; umesto argumenata on je posebno hvalio A. Hitlera koji je ‘došao na ideju Svetog Save’ i time potvrdio svoju epohalnu veličinu.” (D, 18. III – M. Đ; interna Jovanova oznaka za izvor?).

Na nekim od stranica, neupadljivo, skoro na marginama, nađe se po neki aforizam. To su gorke, kratke misli; ne liče na proizvod koji je nalickan jer će se prodavati na kočopernim tezgama domaćih časopisa za jednokratnu upotrebu; pre su izlučevine koje su kao otrov izbačene iz svesti, i autoru je lakše samim tim što ih se oslobodio. Evo jednog primera: Zatečen zatočen u otečenom otečestvu. Ima ponešto od recepta latinskih sentenci; lapidarnost i igre slova i reči. Na drugom mestu stoji: Jo-van! Ceo grki denjak tuge, čvor dileme, čanak suvih suza u svega pet slova, sa rastavnicom!

Dnevnik u svesci vođen je neuredno, na preskok; nekad su to kratke zabeleške, skoro lični podsetnik, nekad duži komentari i analize, ima citata ili prosto dokumenata koji su korišćeni ili će tek valjati. Tako, na stranici koja je, mimo reda, mimo usvojene paginacije, i osobito, obeležena zvezdicom, stoji:

Ovi tetoše i okorele ubice, mržnjom su se okomili na mlade otporaše, često su to prosto deca, školarci, a ta pesnica, koju pokazuju, nije veća od jabuke petrovače.

“Ubistvo ne može biti uzor i podstrek, izaziva osudu i gađenje, a dešava se iznenada, kad se zaboravi strah i savjest, neprijatno je, kao ružno podsjećanje na trajnost niskih nagona kojih se ljudi stide, kao što se stide nedostojnih predaka i prestupnih rođaka. A pobuna je zarazna, može da podstakne nezadovoljstva, kojih uvijek ima, liči na junaštvo, a možda i jeste junaštvo, jer je otpor i neslaganje, izgleda lijepo jer je nose zanesenjaci koji umiru za lijepe riječi, sve stavljaju na kocku jer je sve njihovo nesigurno. Zato je privlačno, kao što ponekad čovjeku izgleda privlačno i lijepo sve što je opasno.” (Meša Selimović)

Dnevnik se nasilno završava (ironičnom?) opaskom 24. maja 1999, koja je sa ponešto kitnjastih slova stavljena na centralno mesto stranice, uz jednu sitniju vinjetu:

Sutra je Dan Mladosti.

Dopunio sam dnevnik, na sledećem listu, na mestu za nepostojeće sutra, približno prevodeći sa engleskog,

A tutnjavu čuješ li, jarane?

Urušavaju se, Jovane,

Naše šuplje godine.

Pažljivo sam u kasnoj noći zatvorio korice Jovanove sveske; zaspao u Kejptaunu; kraj samog Rta Dobre Nade.

SADRŽAJ

GOLjIN ŠINjEL 1

UČITELj KOJI LEPO PEVA 3

KAKO SAM DOSPEO U BEZBEDNONESNOSNU SITUACIJU 18

SAMOUBISTVO 21

ŽELjA SPUSTA 24

TRI CRNA PSA 33

ZAPRAŠIVANjE 45

PRODAJA 49

ISPIT 55

MRZOST NA ZAKON 59

ŠTRAUS U PALAČINKARNICI 64

URMAŠICE 71

NOĆNA ŠETNJA JEDNOG MLADIĆA 74

MALA ŽUTA GRAFITNA OLOVKA 77

URUŠAVANjE ŠUPLjIH GODINA 84

(Stanje na dan 13. jul 2001.)