ŽELjA SPUSTA

Bili smo na vrhu planine.

Na takvom mestu, pravi planinari (a mi smo svakako od te vrste) gaje ambivalentna osećanja. Ona su ne samo specifična po svojoj opterećujućoj inkompatibilnosti nego su i zamorno žestoka; s jedne strane, vidljiva je gotovo neizbežna euforičnost kojoj je ishodište kako racionalno (svest o stajnoj tački na maksimumu) tako i fiziološko (reakcija na ekosistem sa smanjenim vazdušnim pritiskom i sniženim procentom kiseonika u vazduhu); s druge strane, čoveka sustiže deprimiranost u nagoveštajima, emotivni kolaps uz saznanje da se, tu i sada, više ne može osvajati i da neminovno sledi silaženje.

Peli smo se regularnom stazom, kojom su očito prošle mnoge ekspedicije pre nas. Na retkim raskrsnicama upravljali smo se po uputstvima koja su bila utisnuta crvenom masnom bojom na bele masivne kamene ploče ovog ili onog kamenjara: to su bili kružići sa strelicama koje su rešavale sve dileme. Samo na jednom ili dva mesta znaci su bili bledi, načeti kišama i snegovima, ali nedoumice nisu bile velike i brzo smo nalazili pravi smer kretanja. Povremeno, neki od nas su namerno birali nepreporučene useke ili strme prečice, ali sve uz male i bezazlene rizike – to su dozvoljeni planinarski istupi na koje se u samoj družini gleda sa simpatijama i odobravanjem jer izoštravaju smisao za novi poduhvat i čeliče samopouzdanje. Uostalom, logika uspinjanja je prosta: treba stići do jedne jedine tačke, a ambiguiteti su sve ređi što smo bliže cilju.

Drugačije stvari stoje sa spuštanjem; u podnožje se može stići na sto odredišta, a do svakog ponaosob preko sto bogaza.

Odmarali smo sat vremena. U momentu prispeća, žestoko iscrpeni, isprekidano dišući, pojeli smo po kockicu Milka čokolade sa lešnicima. Od jednog do drugog išla je pljosnata čuturica. (Našla se kod nekog, i ostala u njegovom trajnom vlasni[tvu, posle jedne od nekolikih mobilizacija našeg življa poslednje decenije dvadesetog veka.) Natezali smo kratkim i odlučnim trzajima vasojevićku šljivovicu od prošlogodišnjeg roda iz očuvanog Celića šljivika u Gornjoj Budimlji.

Obrisali smo znoj. Izuli bakandže. Pojeli smo po sendvič u kojem je dominirao krepak miris domaće dimljene šunke a jasno smo u svakom zalogaju prepoznavali lekovit sastojak mladog sira skupljenog negde na padinama Smiljevice.

Povratila nam se snaga i zapevali smo. Bila je to jednostavna seljačka melodija, sa sporim napredovanjem zvuka i bez naglih promena jačine ili boje glasa; takve pesme su otporne, muški izdržljive, začuđujuće nosivosti – dobre su i u pet i u deset i u petnaest glasova, i kad su umereno bučne, i kad su vratne žile napregnute do pucanja. U njih se može uložiti energije po potrebi, dozirati čujnost i kontrolisati emotivnost. Zbog toga one i jesu na repertoaru planinara: služe da se ekipa oglasi, da se testira jutarnji mir planina, da se uživa u taloženju zvuka po pokošenim livadama, ali i da se povrati snaga u prijatnom komuniciranju sa šumama i špiljama, visovima i visinama.

Dok smo se obuvali, vadeći iz rančeva čiste čarape (često su to belače, odlične i kad sneg pada i kad prigreje avgustovsko sunce), i dok smo birali suvu preobuku, vođa puta reče, ne dižući glavu:

− Kako ćemo?

Naravno da smo odmah, i svi, hvatili smisao ovih reči. U stvari, pitanje je bilo sasvim retoričko. Već dugo smo zajedno, imamo izgrađen kolektivni živac; sporazumevamo se sa pola miga, na trećini rečenice, sa nagoveštajem koji je samo za nas osmoricu, u domaćem, strogo ograničenom radijusu, informacija a za sve druge slučajne i uzgredne slušaoce prosto nedorečenost. Pored toga što se takav stil opštenja javlja i izgrađuje u timovima koji su dugo izolovani i koje veže jedno stremljenje, u našem slučaju važan momenat je taj što je slatkorečivo pričanje, sa dugom gramatički ispravnom rečenicom i bogatim asocijacijama nezamislivo u napornim satima mukotrpnog pentranja uz čukare, strme livade i lomovratne litice, pa se po prirodi stvari javljaju novi modusi izražavanja, kratki i sugestivni iskazi, slični onima koji se primenjuju u paničnim situacijama.

Prvi je reagovao robusni Jurica. Snažan i odvažan, uvek je demonstrirao u našim poduhvatima kako valja savladati neku aktuelnu fortifikaciju koju je ispred namučene ali odlučne grupe isprečio, ko zna kad, dragi Gospod. ”Planinar nije svemoćan”, povremeno bi objašnjavao, ”ali da može i mora na megdanu biti div, u to ne sumnjam, niti iko iz moje okolini.”

Time je Jurica zavredeo časni nadimak Juro Div, koji smo izdašno koristili u dugim časovima hodanja po predelima zavičaja, uz punu saglasnost tog nogatog pregaoca i jedno primetno častoljublje njegovo.

U momentu kada nas je, pred pokret, zateklo ono vođino začikavanje: ”Kako ćemo?”, gledao je Juro Div niz stazu planinsku koju smo jutros savladali; nju su tog momenta presecale krave i celo stado rogate marve, išle su prema pojilu, čuo se zvonak zvuk čaktara. Iznenada se Juro Div uspravio i gestikulirajući povikao:

−Naniže! najtežom stazom. Da se ne mimoilazimo sa stokom.

Nije bilo veselih komentara na ovu opasku. Predlog je podrazumevao spuštanje niz opasnu liticu koju je mučno bilo i pogledati. Iako nedovoljno obrazložen, stav da valja nazad vrletnom i rizičnom linijom, nije odbačen; pre svega, nepisano je pravilo da planinar ne sme da ispolji kukavičluk, ni neposredno ni posredno (ugrožava se celina poduhvata kroz vrlo sumnjiv, nadasve gnjecav proces respekta i odabira alternativa); a onda, nikom nije do olakog odbacivanja oslonca na proviđenje, koliko god ono bilo maglovito i hirovito, ili baš zbog toga. Zar se malo puta u životima svih nas izjalovilo nadanje u drugačije, razumnije opcije, čak u vidno perspektivne izbore?

Te smo se ćutke uputili proklamovanim smerom, ka očiglednom slomovratu; oprezni, naoko odvažni ali i puni prikrivene zebnje. Kolona predvođena Juro Divom, sa vođom grupe na začelju, ušla je u usek između dve nadnesene stene u momentu kad se na nebu pojavila ogromna orlušina; zlokobno je savila let i nastavila da kruži nad ambisom koji je gutao početne naše oprezne korake po ispranim pločama i šljunkovitim nanosima.

Prva nezgoda zadesila je nadobudnog i hitrog mladića Borka. Brzonog i kao takav bez premca u celoj ekipi, u kojoj je bilo i sredovečnih, nije odoleo iskušenju da napravi malu nepotrebnu probu: da preskoči kamenu gredu i doskoči na susedni kamen; avaj, odraz je bio nedovoljno čvrst, a uočena platforma malo i klimava. Pad je bio dramatičan, krik bolan. Konstatovali smo teško uganuće desnog skočnog zgloba, uz uboj kuboidne kosti; stopalo je buknulo i poplavelo. Utegli smo povredu čvrstim zavojima. Bilo je razloga za zadovoljstvo i optimizam. Pukim slučajem uspeo je Borko, u poslednjem momentu, da se rukama prihvati za zakržljali koren u steni i ne stropošta u tamni grkljan ambis.

Teško smo se probijali napred. Sa udvostručenom pažnjom birali smo uske puteljke i pouzdane oaze na njima gde se smelo spustiti stopalo. Ranjenik se gegao sa štapom u ruci, praveći bolne grimase na licu; hrabrili smo ga s vremena na vreme, ili mu ruku dodavali, i sami obliveni hladnim graškama znoja.

Druga nezgoda desi se iznebuha na počivalu. Naiđosmo na jednoj oštroj okuci na malu zaravan i sedosmo kao po komandi. U tom momentu začusmo paničan vrisak. Uspesmo da primetimo kratku crnu zmiju koja se odlučnim vijuganjem udalji i umače u špilju ispod obližnje gromade. Učini nam se da je kamenjarka. Pogledasmo u Cerovića; on je nemo, sa iskolačenim očima, gledao redom u sve nas. Tragove ujeda, dve bliske crvene ranice, nađosmo na listu njegove leve noge.

Nije imalo preduslova da primenimo ventuzu, što je inače preporučljiv postupak u prvoj pomoći. Takođe, niko se nije osećao toliko bezbedan da ranu isiše. Kanapom od šatorskog krila napravismo povesku pod kolenom. Nastavili smo sa spuštanjem, svaki je minut bio dragocen. Ceroviću smo dali injekciju sa serumom protiv zmijskog ujeda (serum je bio regularno na spisku planinarskih potrepština naše grupe), ali nije bilo jasno koliko će biti efikasan, rok upotrebe je bio davno istekao. (Sumnjali smo i u stručnost samointervencije, premda smo se kolektivno upinjali da izbegnemo pogreške.)

Uto se smrači nebo nad nama. Onako brzo kako to u poganim vrletima može da bude, navukli su se tmasti oblaci, rasukane suknene zakrpa na nebu. Sevnuše munje, i prokapa. Smanjili smo tempo, tlo je bilo klizavo. A grmljavina je zapanjujuće jako i resko odlegala, cepali su se vatreni jezici na oštrim liticama, odbijale žiške od kamenih zidova i urlikala jeka u pećinama. Bliski udari munja zaslepe nas u momentu, zastanemo i posle šoka se priberemo, nastavimo. Nepogoda nas je pratila možda pola sata, ne duže; a činilo se, celu večnost potraja alauka. Mokri i izmučeni, ugledasmo konačno! procep na oblacima; šav je brzo bubrio. Uskoro i sunce zasija, natkrili nas modro nebo; nevreme prođe, kao da smo ga sanjali.

Na tom mestu pojavi se uska, strma livada. Busenje planinsko, oštra, igličasta trava, modrozeleni tepih za retkim sasušenim pramenovima. Brojna iskustva iz ranijih ekspedicija govorila su nam da je takva deonica izuzetno klizava, jednako ispod patike kao i ispod đona planinarske cipele. Beše došao na ideju, upravo s tim u vezi, neobuzdani i inventivni Čvoro – da tu klizavicu upregne u svoje dizgine i upotrebi za svoju poljzu. Jednostavno je seo na već prosušenu podlogu i kao po bob stazi projurio mimo nas. Sigurni smo bili u oceni da se na takvo ponašanje i misli u knjigama o alpinizmu kad se govori o tzv. sindromu penetracije.

Mora da je ovog puta brzina bila veća od uobičajene, mora da pri dnu nije, na nesreću, bilo zgodne prilike da se prikoči. Ili se nama odozgo tako pričinjalo? Tek smo drugara jednog momenta izgubili iz vida, telo mu je potonulo ispod uzvisine, a da nismo znali je li dalje bio let u ambis, ili je prosto livada prelazila u svoj još krući nagib.

Mučili su nas žuljevi na stopalima, najčešće na prstima. Bolele žile na kolenima.

Umnožile su se ptičurine iznad naših glava, izbrojali smo desetak, što većih, što manjih; jato je smanjivalo poluprečnik kruženja, i spuštalo se. Hicem iz dvocevke poplašila je crne utvare naša perfektna Anđelija (sa nešto skrušenijom Milevom činila je manji, ženski, a na naročiti način krucijalan, deo naše ekipe). Naslonila je prosto oružje na daščicu leve podlaktice i opalila bez mnogo nišanjenja.

Drvo na njenoj ruci bilo je u sklopu imobilizacionog materijala; pre nekih pola sata nezgodno se okliznula na šoderu koga su vekovi nabacali na gorske voznike što su se ukrštali sa našom stazom. Pad je bio neminovan i za nevolju žestok. Bojali smo se da je u pitanju otvoren prelom podlaktice, ali je ishod bio povoljniji. Videli smo ozbiljna nagnječenja tkiva i nesumnjivo je pukla žbica. U svakom slučaju, previli smo povredu držeći se najboljih uputa koje smo kao planinari znali.

Anđelija je plenila prezirom bola. Kao žensko, diskretno je sugerisala kako treba da izgleda muško. Tu smo osobinu uvažavali, ali se pomalo i pribojavali konteksta, doživljavajući ju kao ogledalo čiji kristalni sjaj pokazuje to što pokazuje. Eto, uz svu muku, bukvalno kao najfreškiji rekonvalescent prva se uhvatila u kolo, na sledećoj zaravni, gde smo odlučili da počinemo i kratko se razonodimo.

Mileva je, inspirisana požrtvovanjem i potaknuta zajedništvom zapevala:

hvatajte se bele ruke,

u koloplet lišne muke.

Niko nije znao da u planini, takvim zvonkim glasom, zapeva kao Mileva. Koliko, i kako se čuje njena nostalgična melodija! Podržali smo je hrapavim i uzbuđenim glasovima, kako je ko umeo, a svi od srca.

Ujedena noga našeg druga je odebljala, i poplavela. Dok smo mu premeštali podvesku iznad kolena, mrštio se i čistio graške znoja. Dali smo mu šoljicu kafe iz termos boce. Neko je primetio da je rana zlokobna, da smo propustili da ujed zasečemo. Anđelija je brzo obavila intervenciju žiletom, dok smi mi nervozno larmali da olakšamo mučnu operaciju.

Posle smo puštali brode niz padinu. Ne bilo kakve: tražili smo pljosnate komade, koji liče na seljačku kolobotnjicu. Trudimo se da kamen počne survavanje kao točak; kad nam to uspe, odvija se zanimljivo rotiranje: zamajac juri sve hitrije, začuđujuće stabilan. Desi se da preleti oveću uvalu i na drugoj strani se tako gipko prizemlji da već u sledećem momentu nastavlja svoj tvrdoglavi hod sa još žešćom energijom, nekom unapred trasiranom putanjom kojom nezaustavljivo tutnji. Desi se da udari u kakvu prepreku, hrid stene ili panj; čuje se bučni kontakt, poleti iverje ili kamene ljuske, ponekad sevnu ljubičaste varnice. Ako preživi sudar, moćni se točak brzo oporavi od nenadanog poremećaja i posle sekundedve hvata raniji ritam i nastavlja planiranom maršrutom.

Rotirajući diskovi od miluta su neotporni. Pre ili kasnije doživeće u sudaru havariju: raspadaju se na desetine gelera koji ljuto pijučući lete na sve strane i zarivaju se u posno tlo. Najbolje su ploče od kvarca. One trpe neminovne gubitke, linjaju se i ljušte, trpe udarce, odnose masne uboje i podnose žestoka obogaljenja, ali prežive i pratimo njihov dugi, dugi hod, gledamo kako krče put, istrajavaju i planiraju nove avanture. Naročito stameno rotiraju ploče sa dosta materijala na samom okruglastom obodu. Kad nađemo takav primerak, posebno ga pažljivo startujemo i svi napregnuto pratimo razbuktavanje kamene stihije i nezaustavljivo njegovo i osmišljeno survavanje do luke u podnožju.

Bili smo svesni da naša igra može biti pogibeljna za čobane i namernike daleko dole pod brdom, ili za stoku na brojnim padinama i visovima, no se nismo upuštali u dublju elaboraciju mogućih posledica. U svakom slučaju, razmišljanja te vrste nisu nas omela u naumu da uživamo u opisanom fenomenu u osnovi kojeg je žilavi i magično privlačni zakon prirode: održanje momenta količine kretanja.

Nastavili smo descendiranje i za sat vremena ostavili za sobom lepo parče trase, bez značajnijih gubitaka.

No umor nas je sve jače pritiskao. Prešli smo nešto više od polovine puta, ali je pred nama bio poznati slomovrat koji se mogao savladati jedino pomoću užadi, korišćenjem lozvara i starih žila sasušenih kleka. Već skoro svi u modricama, krili smo izmrcvarenost kao osećanje nedostojnog ranga i postojano brinuli za druge u ekipi. Čežnja nas je krepila.

Kod pravih planinara, postoji čežnja ka padu.

Taj slomovrat! Uzeo nam je dobar sat vremena. Dokusurio je naše duševne snage, i već lomnim telima dodao nove, velike rane i povrede, otvorio krvotoke i pokidao vlakna i tetive. Ko se prebacio na tom mestu preko zjapeće provalije, mogao je smatrati da je na cilju, već sasvim blizu pitomine u podnožju. Ali nisu svi bili te sreće; niti smo se nadali površnom hepiendu, niti bi pristali na unapred zadatu prazninu izvesnosti. Naši poduhvati, koji nisu od juče, obilovali su sličnim geografskim i svim drugim apsurdima, a ovaj je bio biser među njima. Davao nam je za pravo da, mnogo kasnije, ustvrdimo da je naše planinarenje od posebnog kova, ono pregalaštvo koje ne maniše sanjanim bogazama koje mašta trasira ne manje pouzdano od samog Tvorca svedržatelja. Gubiti tu razliku, koja je razlika između neba i zemlje, značilo je za našu skupinu ključnu opomenu, nezaobilaznu jednu odrednicu; bez toga elementa nema magije poslanstva.

A bez njega manjkalo bi prokletstva.

***

Bili smo konačno na odredištu, u dolini. Posedasmo na busenje, pored žubor−potoka. Oprasmo rane i duboko odahnusmo.

Prebrojasmo se, nemo. Bila su dva mrtva. Nedostajao je i onaj sa začelja. Njega smo vodili kao nestalog.

Pred sumrak, naiđe starica, meštanka. Sa šamijom na glavi, čobanskim prutom u mršavoj ruci, sa crnim vunenim čarapama i gumenjacima. Zastade na mostiki, i pogleda nas, trudeći se da u momentu shvati celo ukazano joj pozorište; zavrtela je glavom, nešto govorila. Zaćutala je, jednako stojeći nad potokom, sa zgrčenim izrazom nesporazuma na licu. Ponovo je progovorila. Vetar koji je silazio sa planine mutio je njene reči i mešao sa grgoljenjem vode. Ustao sam, sa mukom i neodlučno krenuo ka mostu. Ubrzo sam stao, upola se okrenuo družini, mada me niko nije zvao niti je bilo ikakvog znaka da su moj hod zapazili; ali se nisam vratio. Nisam ni nastavio put. Ostao sam nadomak obale, povijen i uvrnut. Seljanka je sad pojačano gestikulirala. Naglo se smrkavalo. Predio je gubio boje.

Slabila mi je pažnja. Sapatnici su previjali rane, prikupljali krpe ili prosto zurili u bistru vodu. Mileva je nečujno plakala dok je vlažnim peškirom dodirivala Anđelijine usne. Cerović se gušio u halucinacija.

U letargičnom stanju, zapazio sam još završnu scenu: žena na brvnu nad vodom usecala se modru hladnoću; bolnica na obali je utihnula.

Ubrzo je prostor od guste smeše bola i umora, uvreo.