Zvečka nadrinauke u kolevci tolerancije
ZVEČKA NADRINAUKE U KOLEVCI TOLERANCIJE
Pišem vam sa naumom da ohrabrim vašu otvorenost prema kritici raznih kvazinaučnih aspekata. Posebno je pozitivno što novina Danas jeste delom i tribina mladih ljudi koji imaju dovoljno znanja i etičnosti da ne otstupaju pred navalom agresivnih formi ilegalizma (u vladinom i u navladinom sektoru). Sjajan primer hrabrosti ove vrste je kolumna A. Kišjuhasa. Dve kratke ilustracije biće dovoljne da potkrepim ovu ocenu.
U tekstu „Novi nadrilekari“ Kišjuhas upozorava da „ne postoje mejnstrim i alternativne, zvanične i nezvanične nauke - postoji nauka, i ono što nju fundamentalno određuje: naučni metod“. Autor ima i jezgrovit stil u kojem prepoznajemo i postupke koje je rado koristio Seneka u svojim raspravama. Evo primera: „Bolestan si? Slaba ti je vitalna energija. Imaš čir na želucu? Jin i Jang ti nisu u ravnoteži. Imaš reumatske bolove? Energetski meridijani su ti oslabljeni. Imaš kancer? Nešto nije u redu s tvojom životnom silom. I tako dalje. Ne postoje nikakve “životne”, “vitalne”, “pozitivne” ili “negativne” sile i energije u nama koje utiču na naše ponašanje ili zdravlje.“
Naravno, istraživački rezultati u medicini, kao i u drugim oblastima znanja, imaju svoja ograničenja koja se, međutim, svakodnevno prevazilaze otkrićima koja su položila test naučne validnosti. Kritičari bi morali da se klone šupljih pojmova tipa „vitalističke tradicije“, emotivnih nebuloza („ćorsokak moderne kartezijanske dihotomije“, molim vas!), a naročito otvorene politizacije, pa i manira priprećivanja, kakav je vidljiv u citatu „Gunđanje protiv alternativne medicine je medicinski staljinizam“. Jeste, Srbiji treba modernizacija. To sigurno ne znači „otvaranje institucionalnog prostora za postmoderni narativ (sic!) poput alternativne medicine“. Dabome, alternativna medicina jeste regresija na delu, čim zaobilazi naučni metod. U suprotnom, nepotrebno su dva termina – sve je to jedna medicinska nauka (na duži rok, i u širim prostorima). Ono što pretenduje da bude znanje, mora pristati na rigorozni naučni test pouzdanosti. Ne postoje demokratski dupli koloseci nauke, da bi bilo pitanje pukog slobodnog sudijskog uverenja kojom ćemo trasom krenuti.
U članku „Poseban tretman“ govori A. Kišjuhas o privilegovanom položaju Crkve kod nas. Čudi se što ogoljeni fakt vjerovanja, vanustavno, nekom daje društvenu prednost. Daje brojne primjere, od tegljenja kontejnera na vrh planine Rumije, do uvođenja vjeronauke u škole – zarad naučnog legimiteta crkvenog nauka. Autor se s pravom buni protiv manira automatskog uvažavanje bilo čega, bez racionalnog preispitivanja u najboljoj tradiciji prosvetiteljstva. Otvoreno konstatuje da laž u oblandi religioznosti i dalje ostaje laž. Ovome možemo dodati sledeće:
Vaninstitucionalno međupomaganje Države i Crkve, čime se kruni monument sekularnog društva, i time nanosi šteta i Državi i Crkvi – ima dublje korene na nivou nacionalne dogme. Reč je o potreba sejanja masovne paranoje; prva svakodnevno stigmatizuje trapave u stroju patriota, a druga čini to isto: otvara vrata Pakla za nepravoverne.
Primetimo u zaključku da ilegalistički trendovi implementacije tzv. alternativne medicine i posebnog tretmana pravoverne religioznosti jesu procesi regresije kojih treba da se kloni modernizacije željna sekularna Srbija. O, da: smešna je već navalentna manipulativna upotreba sintagmi „politička korektnost“ i „tolerancija“, kojima se zahteva kohabitacija nauke i nadrinauke.
S poštovanjem,
V. Babović
Beograd