Čast ljudskog roda

Vukota babović i miloš babović
ČAST LJUDSKOG RODA
O prevodu Galilejevih Dijaloga na srpski jezik
Akademska knjiga, Novi Sad, 2013

Možemo uočiti samo ono kretanje koje nam nedostaje (Galilej)

SAŽETAK: Akademska knjiga otvorila je, nema sumnje, bitnu stranicu naše kulture. Biblioteka Physis promoviše naše pisce Njutna, Galileja, Ajnštajna… Načekali se jesmo, kašnjenja su vekovna, ali konačno su na polici u školama Dijalozi, mudra i slavna renesansna filozofsko-naučna i kontracrkvena knjiga. Knjiga pisana za čast ljudskog roda.

Istorijski dan naše kulture. Sećam se kako sam kao gimnazijalac u ivangradskoj gimnaziji jednom sa nevericom i zaprepašćenjem ugledao na polici školske biblioteke prevod Darvinovog Porekla vrsta. Bio je to za jednog tinejdžera srećan dan: čitao sam na maternjem jeziku tu knjigu koja je spasavala čast ljudskog roda.

Sad je svima nama dostupan prevod još jedne knjige koja je spasavala čast ljudskog roda; evo još jednog svetlog dana za kulturu u Srbiji. Tim iskazom ništa nismo preterali, reći ćemo i koju reč preko toga. Prvo ćemo se setiti Stevana Raičkovića; kad je prepevao Šekspirove sonete, izjavio je da je tog momenta Šekspir postao i srpski pisac. To je poenta. Akademska knjiga otvorila je u tom smislu bitnu stranicu naše kulture; biblioteka Physis promoviše naše pisce Njutna, Galileja… Načekali se jesmo, kašnjenja su vekovna, ali konačno je na polici u školama Dijalog, mudra i slavna renesansna filozofsko-naučna i kontracrkvena knjiga.

O čemu govori ova knjiga? Galilejev Dijalog je izveštaj sa četvorodnevnog simpozijuma tri učesnika: učenog Salvijatija, zdravorazumskog Sagreda i kanonizovanog Simplohija. Današnji simpozijumi imaju, razume se, trista učesnika, ima tu mnogo monologa, i redovno se prave gozbe. Za četiri dana ništa se u radnoj sobi Sagredove kuće ne jede i ne pije; neposvađani učesnici simpozijuma završavaju razmatranja okrepljujućom relaksacijom u gondoli.

Prvog dana pratimo kritiku učenja peripatetičara („onih koji okolo šetaju“) kako su tobož nebeska tela savršeno različita od naše Zemlje. Drugog dana tema je kretanja tela oko nas i usaglašenost tih pojava sa rotacijom Zemlje oko svoje ose. Trećeg dana razgovaraju o kretanju Zemlje oko Sunca, a dosta detaljno i o udaljenosti „nove zvezde“ (supernove) u Kasiopeji, 1572. godine. U četvrtom danu fokus je na plimi i oseci – kako su te pojave povezane sa dnevnom Zemljinom rotacijom.

U interesu nauke i popularizacije novih ideja djelo nije napisano na latinskom jeziku, i posebno ne samo za specijaliste iz matematike, fizike i filozofije. Samom odlukom da piše na narodnom jeziku Galilej ide napred, demistifikuje znanje, približava ga svima. Imali smo sreće da je naš mladi prevodilac Saša Hrnjez znalac italijanskog jezika, pa stičemo uvid u originalnu Galilejevu rečenicu (naglašavamo da je tokom prevođenja učinjen redak napor konsultovanjem ličnog Galilejevog primerka Dijaloga, što objavljenom tekstu daje posebnu ekskluzivnost i punoću). Galilejeva rečenica je jezgrovita, umetnička. Dve bitne karakteristike Dijaloga su: sposobnost Galileja da saopšti suštinu misli i pri tome iskoristi svu lepotu italijanskog jezika. Rekli bismo, ovo delo ima i književnu vrednost (pročitajmo samo onu parabolu o stepenicama, str 456.):

SAGR. Ako nekom, ko ne zna za postojanje stepenica, pokažemo visoku kulu i pitamo ga da li ima hrabrosti da se popne na vrh, verujem da bi sigurno rekao ne, ne shvatajući da postoji i drugi način sem letenja da se dospe tamo. Ali ako mu pokažemo neku stenu koja nije viša od polovine lakta i pitamo ga da li veruje da se može uspeti na nju, siguran sam da bi odgovorio potvrdno i takođe ne bi odbacio mogućnost da se ne jednom nego 10, 20, i 100 pita može lako popeti na nju. Pa zato, ako bismo mu pokazali stepenice kojima se može isto tako lako popeti na mesto gde je malopre tvrdio da je nemoguće doći, verujem da bi on smejući se samom sebi priznao svoju kratkovidost.

Ne možemo dovoljno nahvaliti Galilejevo spisateljsko umeće. Jasna misao u kombinaciji sa poslovičnom italijanskom rečitošću ostavlja impresivan utisak. Podozrevamo da je izraz magnetska privlačnost upravo u Dijalogu možda i prvi put upotrebljen kao poetska figura. Sjajna je i njegova sposobnost da pojave koje uočava opiše jegrovito, često postižući aforistične forme tvrdnji. Kao moto našeg ogleda upravo je odabran takav jedan iskaz, gde je finom formulacijom fizički fenomen naslikan tako da ga asocijacijama možemo namah dovesti u vezu sa, na primer, nekim sociološkim pravilom. U tekstu autor lucidno primećuje kako onaj ko pravi violine obično ne ume da ih svira; srećom po nas, čitaoce, Galilej je mogao i jedno i drugo. (Imajući sve ovo u vidu, pomišljamo da su navodne Galilejeve poslednje reči (Ipak se kreće) – izmišljene; on bi, verujemo, rekao nešto sadržajnije.)

Rađanje naučnog metoda. Galilej vodi energičnu i argumentovanu akciju protiv shvatanja da je Aristotelovo učenje – savršeno i završeno, zatvoreno ljudsko znanje. Dijalozi su strategijski značajno delo: Galilej stoji na raskrsnici i usmerava – ne tamo, ovamo je glavni drum, vraćajte se, šta vam je! Tu civilizacijsku misiju Galilej nije završio 1632, kada je štampao Dijaloge, sledećih godina će on napisati još jezgrovitih stranica (na primer o svetlosti), napisati i tačnije i jasnije, ali je u ovoj knjizi odredio smer buduće prirodne nauke, trasirao metod njenog razvoja, ukazao na kriterijum istinskog znanja.

Osnovna linija Galilejevog napada bilo je pitanje da li Zemlja rotira oko sopstvene ose. Danas je, srećom, prilično zaboravljeno u kojoj meri je odgovor na ovo pitanje bio onda važan. Aristotel je kroz brojne logičke silogizme, kao i posmatranjem prirodnih fenomena (na primer, klimatskih promena), došao do stava da je Zemlja nesavršena. Ta ideja nesavršenosti, propadljivosti, bila je upravo savršena za hrišćanstvo, bazirano na ideji ljudske nesavršenosti koja počinje plačem, teče uz škrgut zuba, okončava samrtnim ropcem; dakako, eksploatisalo je ono i emociju strah od smrti koji jeste vrhunac nesavršenosti. Zato su Aristotelove filozofske ideje apsorbovane u takozvanu hrišćansku nauku, apsurdno sposobnu da prebroji anđele na vrhu igle ali ne i da proveri da li teži kamen pada brže od lakšeg. Sam Aristotel proizveden je u nepogrešivog naučnog arbitra, njegovo učenje u dogmatsku ideologiju simfonije vlasti i vere.

Aristotelov stav je po pitanju kretanja Zemlje bio nedvosmislen: Zemlja se ne kreće, jer bi u suprotnom morala imati dva kretanja (oko svoje ose i oko nekog centra, što zahteva Ptolomejeva geocentrična teorija), što bi značilo da Zemlja nije u centru. Time bi ona, i čovek na njoj, kao Božje kreacije, bile nedopustivo degradirane. Aristotelovo učenje je fascinantna logička i filozofska celina; podsetimo na neke od njegovih misaonih konstrukata, dopuštajući č malu dozu veselosti: samo je nepromenljivost savršena; kružno kretanje je nepromenljivo, te stoga i savršeno; sve što se kreće kružno jeste nužno savršeno; Zemlja nije savršena, te se stoga ne može kretati u krug. Svaki od navedenih zaključaka mora biti ispravan, ili kompletno Aristotelovo učenje nije ispravno.

A za crkvu, postojala je opasnost od eventualnih posledica: ako Aristotel u bilo čemu ne bi bio u pravu, crkva bi bila uhvaćena u laži. Tako se pitanje rotacije Zemlje zapravo svelo na pitanje kanonskog učenja, crkvene Nepogrešivosti. Baš zato Galilej veoma pažljivo i strpljivo u knjizi pobija jedan po jedan dokaz o ukotvljenosti Zemlje u počelu Božije svetske arhitekture. Čini on to sjajno, a rečenicom Kopernikanski sistem je nasilje uma nad čulima govori sve: i istinu, i hvali sebe, i kudi protivnike. Ne zaboravlja Galilej ni Aristarha sa Samosa, prvog čoveka koji je odvažno učio da se Zemlja kreće; njegova milenijumska usamljenost u istini, čini nam se, još uvek čeka nadahnutog pesnika.

Galilej se užasava sholastike, muka mu je prerasla u fiziološke tegobe. Ponekad i grubim rečima poziva da se okrenemo posmatranju, iskustvu, eksperimentu, matematici, samo zdravom razumu za početak. Salvijati upozorava na jednom mestu da naša znanja ne smeju biti u koliziji sa opitima i razumom; dakle rađa se renesansno slobodoumlje: skupljanje izvornih podataka i tumačenje činjenica po naučnom metodu! Ali i posmatranje prirode traži lucidnog posmatrača, pa domišljati Salvijati upozorava na razliku između anatoma i kasapina:

SALV. Nije dovoljno, gosp. Sagredo, da zaključak bude dostojan i važan, nego je cilj da ga obradimo na dostojanstven način. A ko ne zna da se seciranjem udova neke životinje mogu otkriti beskonačna čudesa dalekovide i premudre prirode? Ipak, anatom seče jednu, dok ih kasapin kida na hiljade.

Šta su ljudski razgovori? Galilej daje i za današnjeg čitaoca podsticajnu misao na čemu počivaju plodni ljudski dijalozi. On poteže odličan latinski zahtev (str. 41): contra negantes principia non est disputandum. Do danas nismo tu lekciju savladali u javnom diskursu! Neki „dijalozi“ na našim televizijama su cirkus! Jer učesnici nemaju minimum saglasnosti oko polaznih principa. Čak i onaj Simplohije ima navalu stida ako se povredi inteligencija. Koristiti pak ironiju (str. 254), ili čak sarkazam – da.

Danas i ovde, sagovornika vređamo i pre nego što je počeo da diskutuje; bilo bi dobro od Galileja preuzeti kulturu dijaloga – sagovornika možemo izružiti, ali samo pošto mu (na osnovu zajedničkih principa) jasno ukažemo na razmere njegove zablude. Galilejevo delo i patnja nauk je i svima koji se pozivaju na tradiciju u pokušajima da ukoče širenje slobode: niko nema pravo (i ako ga uzima za sebe onda preuzima makar greh gordosti) da odlučuje koliko tradicije je dovoljno. Dok sedimo za računarima u toplim sobama nemamo pravo da, žaleći se kako sadašnjost ne valja, biramo ovu ili onu tačku prošlosti koja bi bila bolja. Svet oko nas je još uvek pun nepoznatog i uzbudljivog. Galilej nas poučava i obavezuje: uvek možemo i moramo ići dalje.

Psihološke teškoće revolucionara. Kod Šekspira čitamo jedan odličan deo: Hamlet glumi da je lud, ali ne odoleva da stavi do znanja Ofeliji da je on još normalan i da je voli kao pre. Piše joj pismo u kojem naglašava da ona može da posumnja u očigledne stvari (to doubt that the Sun did move), ali ne bi smela da sumnja da je voli (but never to doubt that he loved). (Njegoš bi rekao: posumnjaj mlijeko je da kažu bijelo.) Hamlet je pisan početkom sedamnaestog veka, dakle u vreme dok se Galilej sprema za veliku bitku sa crkvenom dogmom. Šekspir peva da normalan čovek ne može da sumnja u dnevno kretanje Sunca svodom. Svi su videli da se Sunce kreće preko neba, i tačka.

Ovim se može ilustrovati teškoća Galilejeve misije da premetne misli o kosmosu u glavama ljudi. I kod nas u narodnim pjesmama imamo „Sunce zađe za Neven za goru“, i tako dalje. I nije problem u narodnom mišljenju, niti u književnim vizijama, već u dekretu šta se sme misliti. U tu zaveru uključen je mit o nepogrešivom Aristotelu. Evo ilustracije:

SAGR. Pokazujući kako se veliko nervno stablo od mozga, polazeći od potiljka, širi duž kičme i grana po celom telu, i da samo jedna tanušna nit kao konac stiže do srca, anatomista se okrenu prema nekom čoveku koga je poznavao kao paripatetičarskog filozofa – i zbog čijeg prisustva je sa izvanrednom tačnošću to i pokazao i obelodanio – pa ga upita da li je on zadovoljan i siguran da je izvor nerava u mozgu, a ne u srcu. Na to filozof nakon što je malo razmislio odgovori: Pokazali ste mi ovo toliko jasno i opipljivo, da bismo morali to nužno prihvatiti kao istinu kada Aristotelov spis ne bi bio u suprotnosti sa tim, jer otvoreno kaže da nervi nastaju u srcu.“

Šta se ne sme zaboraviti. Kako je društvo uopšte došlo do te mat-pozicije koju Galilej hoće da razreši? Kroz dogmatske igle bez granica. Prvo je car Konstantin prošao kroz iglene uši hrišćana. Ko nije mogao da se provuče, goreo je na Cvetnom trgu. Nauka je bila uhapšena, pretnje slobodoumlju su bile stravične. Ne postoji otkup i oprost za grehe inkvizitora. Jeste, s nama je u naučnim razgovorima uvek duh Đordana Bruna. Ali i duh Marka Antonija de Dominisa (1560-1624), splitskog nadbiskupa.

Umro je Marko prirodnom smrću, međutim ga Inkvizicija osuđuje post mortem, ekshumira leš, provlači ulicama Rima i javno spaljuje na Cvetnom trgu zajedno sa njegovim delima. Za istoriju nauke značajno je njegovo delo Euripus seu de fluxu et refluxu maris sententia (1624) u kojem plimu i oseku objašnjava uticajima Sunca i Meseca.

Svako vreme ima svoje vidovite Aristarhe (270 godina pre Hrista); međutim često ih proguta što mrak, što vatra. U takvim okolnostima, hrabrost Galileja je bila kolosalna. Pravda je da se delo takvog čoveka može čitati na jeziku Starog Vujadina, Tanaska Rajića, Stevana Filipovića i Alekse Nenadovića. Kad god u životu osetimo kukavičluk, vredi se setiti sudbina Galileja ili Cane Babović.

Galilej u Dijalogu beskompromisno razdvaja originalnu Aristotelovu misao od načina na koji je ona iskorišćena kao prepreka naučnom eksperimentu, ili u širem smislu preispitivanju, proveri stajališta samozvanih autoriteta. Dok Salvijati Aristotelu upućuje reči pune razumevanja, uz tek poneku kritiku, samozvanim Aristotelovim sledbenicima servira ceo arsenal uvreda prilično politički nekorektnog tipa. Potpuno opravdano, jer iako je danas (možda) teško razumeti koliki je pritisak na slobodu duha predstavljala crkvena dogma, sledeća otrežnjujuća teza je ipak dobro poznata:

SALV. Da li sumnjate možda u to da, kada bi Aristotel video nova nebeska otkrića, ne bi bio za promenu mišljenja i za ispravku svojih knjiga, kako bi se približio čulno zasnovanim učenjima, odagnavši sve one maloumne koji suviše bedno žele da podrže svaki njegov stav, a ne shvataju da kada bi Aristotel bio onakav kakvim ga oni zamišljaju, bio bi tek jedan nedokazani i zadrti um, duh ispunjen divljaštvom, tiranska volja koja bi, smatrajući ostale za tupave ovce, htela da njene naredbe budu pretpostavljene čulima, iskustvu, samoj prirodi?

Galilej ovim direktnim rečima opominje koliko opasan može biti teror mediokriteta, koji uporište imaju jedino u autoritetu (uspostavljenom voljom mnoštva ili sile, svejedno). Mi, nažalost, počesto živimo stanja koja su divno okarakterisana ovim rečima. Dogmatizovanje hoće da postane dosadni manir. Nikola Tesla je, recimo, postavljen na pijedestal najvećeg od svih naučnika (kao da biti svetski značajan pronalazač nije dovoljno), iako je u nekoliko navrata tvrdio da se Mesec ne okreće oko svoje ose. A Galilej upravo u Dijalogu, knjizi objavljenoj skoro 300 godina pre Tesle, objašnjava rotaciju Meseca praveći i misaone eksperimente i fizičke modele Zemlje i Meseca.

Zasnivanje fizike. Dijalozi su knjiga u kojoj, prvi put u istoriji ljudske misli, počinje istinsko odvajanje fizike od filozofije. Pročitajmo ovak Galilejev sarkazam:

SAGR. Ali mislim da taj način filozofiranja ima velike sličnosti sa određenim načinom na koji je jedan moj prijatelj slikao, napisavši iznad platna u gipsu: «Hoću da ovde bude fontana, sa Dijanom i njenim nimfama; ovde par hrtova; u ovom uglu hoću da bude lovac, sa glavom jelena. A ostalo nek budu polja, šuma i brežuljci». Ostatak je ostavio slikaru da oslika u bojama. I tako je on bio uveren da je on taj koji je naslikao mit o Akteonu iako ništa svoga nije dodao sem imena.

Galilej je video da je poslednja godina šesnaestog veka, u kojoj je Bruno goreo, vreme da se zasnuje fizika kao fundamentalna nauka novog doba, i da se astronomija prepozna kao deo fizike. Fizika zahteva nove termine za nove teme, i novi metod verifikacije znanja (proterao je pojmove simpatije, antipatije, skladnosti… otvorio vrata za masu, ubrzanje, impuls…). Preporučuje nove uglove sagledavanja; ovo je progresivno: Salvijati traži da u analizi mehaničkih problema crtamo grafike, na primer kako brzina zavisi od vremena u koordinatnom sistemu!

Galilej je ubeđen u jedinstvo fizike, u istovetnost njenih principa na Zemlji i u Kosmosu. On vidi da treba posmatrati slobodno padanje tela, strmu ravan i oscilacije klatna i da to ima veze sa zvezdama i planetama. Pokrenuo je analizu oscilovanja, traži formulu za period, fascinira ga posebno izohronost klatna pri malim amplitudama. Zahteva eksperiment; jednog momenta izvodi sagovornike u dvorište (str. 78) da posmatraju odbijanje svetlosti od ogledala; zahteva da rezultat opita bude kriterijum istinitosti u razgovorima o Mesecu, a ne ono što peripatetičari iskopaju iz Aristotelovih spisa.

SALV. Uzmite sad, molim Vas, ono ogledalo što visi na zidu i izađimo ovde u dvorište. (…) Okačite ogledalo tamo na zid gde udara Sunce. Udaljimo se i povucimo u senku. Evo tamo su dve površine gde udara Sunce, zid i ogledalo. Recite mi sada, koja vam se čini svetlijom: zid ili ogledalo?

Zadaci za potomke. Galilej je zadavao zadatke i za vekove unapred! Nalazimo u knjizi značajno mesto gde on upućuje kako da nađemo rastojanje do zvezda. Tek 200 godina potom, Besel je išao tim putem i izračunao paralaksu jedne zvezde u sazvežđu Labuda. Naslutio je Galilej cikloidu, što će dovršiti Njutn. Brahistohronu će otkriti tek Bernuli. Za Hajgensa će ostati da protumači prsten Saturna, ali i formulu centrifugalne sile (1673). U samoj zori magnetizma ističe Galilej da rotacija Zemlje mora da je povezana sa magnetizmom Zemlje!

Nesumnjivo je da i sada mali broj ljudi zna da se, kada je srp Meseca tanak, ostatak Meseca ipak nazire; osvetljen je, premda slabo, svetlošću Sunca odbijenom od Zemlje (nažalost, savremeno svetlosno zagađenje atmosfere čini da ovu pojavu sve slabije okom naziremo). A baš to je Galilej primetio, i ta primedba je važan naučni korak i ka svođenju Zemlje na jednu od planeta, i ka uvažavanju fizičkih zakona i na Zemlji i na nebeskim sferama.

Teleskop. Dijalozi su knjiga u kojoj se prvi put pominje teleskop kao naučni instrument. Galilej posmatra sunčeve pege i u osnovi shvata rotaciju Sunca na osnovu kretanja pega. Ne žali vid da razume prirodu (kao što će kasnije Fermi praviti reaktor ne mareći za opasnost od zračenja). Aristotelovac Kremonini odbio je da gleda kroz teleskop – takvi ne mogu biti učesnici dijaloga! Dan III, strana 50: Bogu je bilo milo da daruje ljudskom umu u našem dobu takvo čudesno otkriće koje naš vid usavršava povećavajući njegovu moć i do 40 puta. O Nikola Koperniče… peva odu nauci Sagredo na str 348.

Plima i oseka. Galilej se junački bori da razume plimu i oseku. Taj renesansni um uzima leđen vode i mućka i rotira posudu i umuje kako da leđen uporedi sa Sredozemnim i Jadranskim morem! Ali ovaj posao ne može da se završi samo kinematički. Galilej ne pretenduje da je uvek u pravu, ali insistira da se o svemu naučno govori. No nedostaje mu precizan pojam sile; nedostaje mu zakon gravitacije i zadatak ostaje Njutnu da ga reši.

(Galilej ne podnosi misli o međusobnom uticaju jednih nebeskih tela na druga! To mu je bilo onih godina mistično! Što je razumljivo za prvu fazu borbe protiv crkvenih nebuloza. I taj posao ostao je za Njutna, kako je i naslućeno na str. 422.)

SALV. U pitanjima prirode, kao što je ovo pred nama, ono što vodi naše istraživanje ka pronalasku uzroka jeste spoznaja posledica. Bez toga naše istraživanje bi bilo slepo putovanje, čak i još neizvesnije, jer ne bismo znali ni kom cilju idemo, a slepi barem znaju gde bi hteli da dospeju. Naime, pre svih drugih stvari, nužna je spoznaja posledica čije uzroke tražimo. (…) Ipak na osnovu onog što je sigurno, a što je takođe i glavno, čini mi se da mogu doći od otkrića istinskih i prvih uzroka. Ne usuđujem se da ovde iznesem sve i prave razloge onih posledica koje su mi nove, te o kojima nisam uspeo da razmislim. Ono što bih da kažem predlažem isključivo kao ključ koji treba da otvori vrata puta kojim još niko nikad nije gazio, odlučnoj nadi da će umovi spekulativniji nego što je moj znati da prodru i odu mnogo dalje od rezultata mog prvog otkrića.

Nije Galilej uvek u pravu. Razumljivo, nisu sve Galilejeve ideje izložene u knjizi potpuno korektne, niti je to bilo moguće imajući u vidu vreme i razmere njegove radoznalosti. Uočavamo nedostatak pojmova referentnog sistema, sile i dinamike; teške porođajne muke sa zakonom inercije; razmatranje kometa je u dobroj meri pogrešno; kinematiku kosog hica opisuje kružnicom, a ne parabolom; odbija mogućnost međusobnog uticaja nebeskih tela; način tumačenja plime i oseke je delimično brzoplet i ispod nivoa njegovih standarda. No, on od sebe nikada ne želi da stvori autoritet, već upravo očekuje da drugi provere njegove ideje. Konačno, oprostimo mu, ljudski je! Pročitajmo ove redove koje Njutn pola veka kasnije nije smeo da napiše:

SALV. (…) I poredak samih svetskih tela i celovita struktura nama poznatih delova univerzuma bila je nepouzdana sve dok Kopernikovog vremena, pa smo sigurni da se Merkur, Venera i druge planete okreću oko Sunca, a da se Mesec okreće oko Zemlje.

Ajnštajn je čitao Dijaloge. Svi odreda veliki umovi govorili su o Galileju sa divljenjem. Ajnštajn je čitao Dijaloge i bio fasciniran! Uopšte ga ne brinu sporadični propusti u tekstu, jer su oni tokom vremena lako otklonjivi. Oduševljavaju ga dobra strategijska rešenja. Čini se da je Ajnštajn prepoznao da je Galilej začetnik i misaonog opita kao teorijskog metoda fizike (kočije u trku, bunar kroz Zemlju). To je moralo da ga razgali. Koordinatni sistemi – posebno. I zaista, preživeli su principi koje propagira Galilej (str 154): zakon inercije, bez kojeg mehanika nije mogla da se rodi. A kretanje kad je zajedničko, to je kao i kad ga nema (strana 75).

Čitajući kako Salvijati ismeva ptolomejevski model nebeske sfere, ne možemo a da ne žalimo što Galilej nije bio prisutan dok je fizika devetnaestog veka postepeno gradila jednako besmislen model etra. Činjenica da je Galilej, u svojoj neobuzdanoj eksperimentalnoj razigranosti, proveravao i da li brzina svetlosti može da se izmeri, ostavlja nas zapanjene: Galilej je bio praktično na korak od Ajnštajna, skoro 300 godina ranije.

Istorija nauke i obrazovanje. Najveća naučna otkrića vremenom postaju odlične pedagoške lekcije. Tako je i sa Galilejem i sa Dijalozima. Studente i đake pitamo o klatnu, strmoj ravni, padanju kamena, pucanju topova, zadajemo im zadatak o posmatranju zvezde iz bunara (str. 339 i dalje), Galilej zna za put pri jednolikom ubrzavanju (str 229 i dalje). Ne bismo smeli a da ne primetimo jedan kolosalni citat (str 193), da ga ne ubacimo u udžbenike i ne pričamo studentima:

SALV. (…) Zatvorite se sa prijateljem u najveću sobu u potpalublju nekog velikog broda i obezbedite tamo da budu i mušice, leptiri i slične leteće životinje. Neka bude i jedna velika posuda sa vodom, i unutra ribice. Neka bude okačena takođe i jedna kanta iz koje kap po kap voda curi u drugu bocu sa uzanim otvorom smeštenu ispod kante. I kad je brod u stanju mirovanja, pažljivo posmatrajte kako oni insekti sa jednakom brzinom idu ka svim delovima prostorije; i ribe će se videti kako bez razlike plivaju u svim smerovima. Kapi koje cure ulaze sve u posudu ispod, a Vi ako bacite na prijatelja neku stvar, ne morate ništa snažnije da je bacite u jednom smeru nego u drugom, kada je udaljenost jednaka. Pa i ako skočite, kako se kaže, trupačke, jednaku ćete razdaljinu preći u svim smerovima. I kad ste pažljivo osmotrili sve ove stvari - mada ne sme biti sumnje da dok je brod miran ne treba da bude upravo tako - pokrenite brod nekom proizvoljnom brzinom i nećete (pod uslovom da je kretanje ravnomerno i da se brod ne ljulja) primetiti ni najmanju promenu kod svih pomenutih radnji, niti ćete ni po jednoj od njih shvatiti da li se brod kreće ili je miran. Ako skočite, prećićete na podu istu razdaljinu kao i pre, i nećete stoga što se brod brzo kreće napraviti veći skok ka krmi nego ka pramcu, iako se za vreme dok ste u vazduhu pod ispod vas pomera u smeru suprotnom od vašeg skoka. I ako bacite neku stvar prijatelju, ne treba je snažnije baciti da bi stigla do njega ako on bude kod pramca, a vi kod krme, kada biste bili jedan nasuprot drugog. Kapi će padati kao i pre u posudu ispod, i nijedna neće pasti kod krme, iako dok je kap u vazduhu brod prelazi više pedalja. Ribe u vodi neće sa većim naporom plivati ka prednjem nego ka zadnjem delu posude, nego će sa istom lakoćom doplivavati do hrane koja im je stavljena na bilo koje mesto na rubu posude. I na kraju, mušice i leptiri će nastaviti da lete bez razlike ka svim stranama, i nikad se neće desiti da budu saterane ka zidu koji gleda ka krmi, skoro kao da su umorne da održe korak sa brzom plovidbom broda, od kojeg će dugo vremena, boraveći u vazduhu, biti odvojeni.

Vertikalni hitac s konja u trku, str. 163, nažalost, i pored vrtoglavog razvoja transporta, još uvek zbunjuje nađe đake:

SALV. (…) Dok ste na konju, zar se i Vaša ruka ne kreće, pa prema tome i kugla [u ruci], istom brzinom kao i sam konj?

Galilej i Galileja. Lažni pojmovi se mogu konzervirati jedino hapšenjem i ubijanjem vesnika istine, ali ni to zadugo. Dijalozi je dokaz da Brunova žrtva nije bila uzaludna. Ali još ima razloga za nespokojstvo: Naš kompjuter, kad smo jednom ukucali slova Galilej, podvukao je riječ, nepoznata mu je, i hoće da me izvede na pravi put, pa predlaže: zameni ovu reč rečju Galileja, sto posto si to htio, pa ti se omaklo na tastaturi. Eto to je segment tužne priče o odnosu Nauke i Religije na početku našeg Milenijuma.

SAGR. To me podseti na onog vajara koji je iz velikog komada mermera izvajao lik, ne znam čiji, da li Herkulov ili gromovitog Jupitera, i davši mu svojom čudesnom sposobnošću na živosti i gordosti, zastrašivao svakoga koji bi ga posmatrao, pa čak i on sam počeo da se plaši, iako je čitava živost i snaga deo njegovih ruku. Strah je bio toliki da se on više nije usuđivao da mu priđe sa svojim čekićem i dletom.

Galileo Galilej, taj superstar nauke i slobodne misli, na prvim stranicama Dijaloga zahvaljuje se svom sponzoru, grofu Ferdinandu II od Toskane, potpisujući se kao Preponizni i preodani sluga i vazal. U predgovoru (koji je zahtevala Inkvizicija) Galilej upućuje oštre katoličke strelice ka prekoalpskoj marljivosti, koja je već dobro zagazila u protestantizam. U knjizi se tek ovlaš i sa nipodoštavanjem spominje Galilejev savremenik Johan Kepler (iako je tog istog Keplera predlagao za svoga zamenika kada je odlazio sa Univerziteta u Padovi), nemački naučnik i protestant, koji je ustanovio zakone kretanja planeta i dobrano utabao teren Njutnu.

Učinio je Galilej što je mogao: sažeo je ono što danas zovemo politička korektnost isključivo u prve i poslednje stranice knjige. Time je i bez reči nama, njegovim potomcima i misaonim sadruzima, javio sa kakvim je osobama imao posla. A čemu sve ovo, objasnio je svojevremeno Danilo Kiš u Grobnici za Borisa Davidoviča: privremena patnja trajanja, uprkos svemu, vrednija je od beskonačnosti ništavila. Da, Galilej je dobro znao kakva je bila sudbina i siromašnog Keplera, i Hipatije i Đordana Bruna. I, nažalost, spisak nije potpun.

Trebalo bi da sve naše škole imaju tri stvari: mikroskop (da đaci gledaju sitno, na primer deobu paramecijuma), teleskop (da đaci gledaju krupno, na primer Galilejev krater na Mesecu) i slavne knjige (za inspiraciju, na primer Dijaloge).