KAKO SAM DOSPEO U BEZBEDNONESNOSNU SITUACIJU

Koliko mi uopšte vladamo našim sudbinama? I da li vladamo, ikoliko? Dobro, reklo bi se, u izvesnom smislu, ponekad, nešto kontrolišemo… Ali, ne zavaravajmo se suviše! Ispričaću šta je mene snašlo.

Pod nerazjašnjenim okolnostima nestalo je sa mog stola parče papira. Bejaše to usputna zabeleška, od manjeg značaja. Brzo bih zaboravio taj sitni incident, da me jutros ne zaustavi komšija Šilja. Pokaza mi dokumenat A5 formata i konspirativno reče: “Odmah sam znao da se ovo izleglo ispod tvog pera! Odlično je… Ali i opasno! Čuvaj se, dasa je: osvetoljubiv.” I odjuri pre nego sam išta pročitao sa izgužvane fotokopije.

Šta znači ta prijateljska opomena? Rukopis je, video sam, moj; nešto sam svojevremeno zapisao, nisam mogao da se setim, šta… Popodne sam bio nespokojan. O čemu se radi? Uveče sam imao misteriozan telefonski poziv. “Portret je uspeo”, rekao je ozbiljan muški glas. “Sa malo reči pogodak u desetku! Čestitam! Spustio je slušalicu, ne sačekavši moju reakciju.

Nekoliko puta u toku noći sam se budio. Šta je za čestitanje? I čega da se plašim, ako me već hvale?

Ujutru, koleginica s posla, izvesna Goca, umilnim glasom, koketno, saopšti da je na mojoj strani. “Odlično je ono o nemoći satire; inače, tipa sam i sinoć videla na TV”, dodala je i nastavila da kuca.

Ajaoj. Stvari su se iz časa u čas komplikovale. Pokušavao sam da razjasnim nesporazum, ali su sagovornici moj napor izvrtali u šalu: šta? se pravim lud, i nepotrebno je!

Ozbiljno sam se zabrinuo kad je Radio u tri popodne saopštio, u okviru dnevne informativne emisije – a kroz komentar glavnog urednika (šta god to značilo) – da gradom kola nepotpisan pamflet; pa ipak, autor se zna − to je onaj nesumnjivi autor sumnjivog morala. Spiker je saopštavao: “Pouzdano znamo da je ova klevetnička i izdajnička rabota plasirana iz naše sredine a finansirana iz jednog znanog inostranog fonda.” Potom je predočeno slušaocima da je sve u inkriminisanom tekstu, koji ni u snu odgovorni poslenici neće plasirati kroz etar, pogrešno i gnusno. Dirljivim glasom je saopšteno da daju Demanti, ceo Demanti i jedino Demanti, tako nam On pomogao. Napomenuli su da se zna ko je u stanju da smisli i poturi sintagmu “uvreda kazana Gluvom”. Tu sam definitivno podlegao groznici; svhatio sam da će Komentar preneti Televizija i jedne Novine vanserijskog formata.

Tako je i bilo.

U gluvoj nići besno sam žudeo da se setim – šta sam mogao da napišem toliko provokativno? Želja se ubrzo ispunila, mada, priznajem, pod jadnim okolnostima. Pozvali su me na jedno mesto da informativno ćaskamo. Na stolu preda mnom je ležala ceduljica sa sledećim tekstom:

“Teško da vrlo nečastan čovek ima dovoljno pameti: zdrav, pronicljiv duh dovodi najzad do reda, do čestitosti, do vrline. Onome koji uporno ostane u onom što je zlo i lažno nedostaje zdravog smisla i uviđavnosti: uzalud su pokušaji popraviti Ga satirom koja ga prikazuje drugima i u kojoj On ne prepoznaje samog sebe; to su uvrede kazane Gluvom. Radi zadovoljstva čestitih ljudi, a i kao javna osveta, želeli bismo da hulja nije do te mere lišena svih osećanja.”

Učtivo su pitali: “Ovo je Vaš rukopis?” “Da”, rekao sam. Više im nisam bio potreban.

Ubrzo nisam bio potreban ni u firmi. Na ulici, proklinjao sam čas sopstvenog opismenjavanja.

U međuvremenu se dramatično povećao broj ljudi koji me preziru. Istini za volju, neki su me i podržali; već sutradan to su učinili, premda ne vatreno, filigranski sindikati. U celoj ujdurmi bilo je uočljivo da nitkov koji je preturao po mom stolu nije u žiži javnosti. Evidentno zapošljen, sada uživa blagodeti anonimne zavetrine.

Pomoć su mi obećali neki istaknuti pojedinci. Na primer, mimo moje volje javilo se 28 nezavisnih advokata odlučnih da brane moj slučaj. Popričali smo; svi do jednog imaju ideju da me štite potencirajući besmisao verbalnog delikta i anahronizam “zločina mišljenja” ovde i sada (tim redosledom).

Mislim da ću im otkazati. Preuzimam sopstveni slučaj. Na sudu ću izneti, i insistirati na tome, da je inkriminisani tekst samo citat sa 279. strane iz poznate knjige KARAKTERI, čuvenog Francuza Žana de La Brijera (“Prosveta”, Beograd 1953). Dodaću da je autor koga sam citirao (samom sebi) živeo pre 300 godina…

Činjenicu da sam ličnu zamenicu trećeg lica jednine pisao na svoju ruku, i uporno, velikim početnim slovom skrivaću u toku istrage i suđenja kao zmija noge…