UČITELj KOJI LEPO PEVA

(priča u devet okruglih scena, sa epilogom)

Scena 1.

Maj osamdeset treće. Školska godina na samom kraju; poslednji nastavni dan za osmake. Bar je takav radni kalendar važio te godine u opštini K. Učionice i hodnici osnovne škole u predgrađu S. prokuvale su od dečije graje. Letargični pred letnji raspust, nervozni od povišene buke koja se ne da stišati ili bilo kako kontrolisati, nastavnici u zbornici upisuju još po neki znak, slovo ili komentar i prelistavaju glomazne crvene dnevnike. Ispijali su drugu jutarnju kafu kad su se nečujno otvorila tapacirana vrata nastavničke sale. Ušla je sredovečna dama negovanog tena, uredne frizure; stala je i osmotrila scenu sličnu užurbanom metežu u redakciji trećerazrednog nedeljnika, potom odsečno zategla novu roze haljinu.

Gospođa se zove Viteza. U ovoj će priči ponešto biti izmenjeno, razni detalji izostavljeni, što-šta doterano ili za potrebe pripovedanja s merom deformisano; bitno je, međutim, razumeti da je upravo pomenuto ime autentično.

Viteza je učiteljica rođena i odrasla negde u Šumadiji. U školi, učiteljice su držale do sebe i svoje hvale vredne profesije kojoj ne možete poreći plemenitost makar u intenciji, niti ariju naročite misije u društvu. Premda suzdržano, ispoljavale su gordu distancu prema ostalim kategorijama vaspitačkog i obrazovnog kadra, a to su nastavnici (obeleženi nezasluženim manjkom obaveza – časovi iz jednog, najviše dva predmeta) i, naročito, profesori pedagoški hendikepirani uskom specijalizacijom u toku fakultetskih studija. Jedan animozitet je svakako postojao. Ne znamo da li je u celosti on izvirao iz pravilnika o ličnim dohocima, ali je tamo bio na posve vidljiv način i kvantitativno verifikovan. Učitelji imaju solidnije znanje pedagogije, psihologije i metodike (bar nastavni planovi govore tome u prilog). Rado su koristili svaku priliku da potenciraju tu dragocenu, skoro sakralnu diferenciju.

Znalo se da je Tereza provela određen broj godina u inostranstvu. U Nemačkoj je radila u jugoslovenskim odeljenjima koja su pohađala deca naših gastarbajtera. Ne, nije greška u imenu. U stvari, naravno, na neki način jeste. Naime, direktor škole je gospođu Vitezu nepogrešivo oslovljavao sa Tereza, do te mere redovno i uporno i savršeno prirodno da je stvar zadugo ostala nejasna, dok nije kao bezazlena prešla u beznačajnu činjenicu o kojoj se ne misli. Direktora škole, s druge strane, nećemo u daljem tekstu udostojiti imena; prosto će biti direktor škole; čak ne uvek ni to, skratićemo ga na puko Diško, ubeđeni da tim postupkom neće ništa biti grubo osakaćeno.

Na pola srka, u pola reči, prisutni su pogledali prema vratima. Neočekivano, pažnja je bila potpuna. Podosta rezigni­rano, Tereza alijas Viteza izjavljuje uz punu dozu negovane gorčine:

Osmaci uzvikuju mi hoćemo Kralja!

Onda je elegantno sela, podalje od kutka gde se kuva kafa. Skoro nezainteresovano, diskretno gleda televizor (jutarnji obrazovni program, survival) u poluuvređenoj pozi.

Još je tiho dodala, pre nego je iko uspeo da reaguje, da postoji neka , kako je nazvati, neozbiljnost kod kolega profesora, posebno kod razrednih starešina; istina, ovo nije ubedljivo potvrđeno u naknadnim interpretacijama događaja, oko ove upadice nije bilo saglasnosti, moguće je da je u pogodnom trenutku ponešto i proizvoljno shvaćeno, ako ne i zlurado nakalemljeno.

Scena 2.

Razredni starešina Gordana, profesor biologije i prve pomoći, zastala je na pola koraka da u poslednjem momentu sasluša egzotične reči. Već je bila na putu za svoje Osmo Šest, da završi administrativne poslove u đačkom dnevniku, koristeći termin rezervisan za čas istorije; profesor istorije ustupio je tih 45 minuta uviđavno i rado, držeći da su ocene već zaključene a đačka pažnja i sasvim rasejana. Razredna ostavlja za kasnije da razmisli o dubljem smislu opaske na monarhističku temu i predlaže šalu da će o tome, sa svoje strane, svakako nešto odlučiti (ionako je čas istorije). Ubrzo je vidimo da sedi za katedrom, prelistava listove A₃ formata, povremeno interveniše u tekstu, završava statistiku. Đaci žamore. Oni su u nepomućenoj euforiji; tako na kraju svake školske godine, a ova je još i posebna, osmogodišnje finale. Jednog momenta, cvrkutavi devojački glasić, ispotiha, odmotava učeničku himnu, onu koje sve generacije, odavno, prihvataju nekontrolisanom toplinom: Od kolevke, pa do groba… Umorna, sad već i sentimentalna profesorka kao iz daljine sluša reči pohvale odrastanju i vidi sebe u bioskopu gde se u roju fotona odmotava i film njenog đakovanja. Potom ima na umu svoju decu, šestogodišnju ćerku i četiri godine starijeg sina. Dok smišlja ručak koji će za koji sat kuvati u svom stanu, pet kilometara od škole, u ulici s imenom nekog anonimnog zaslužnika, jedva da je svesna zvukova u učionici; sada se oglašava piskav pubertetski glas; prati ga nevešt, no agilan hor; glasovi su neujednačeni, mnogi zapinju, nemaju prave reči; pokušavaju da usaglase Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala. Na pola rečenice, sa perom obodenim u olinjali papir, Razredna deli pažnju između završetka misli koju beleži i iznenadnog muzičkog obrta i nesvesno podiže levu ruku, zahtevajući pauzu. Napev se prekida, ali samo da bi se iz drugog kraja učionice začuo odsečan početak Drma mi se, drma mi se… Definitivno, Razredna nemirno ustaje, s grimasom gađenja na pomen klanja, i prekida masovku: “Pobogu, kakve su to reči?…Nije li ovo naš dan za pamćenje?”

A šuškanje po školi počelo je već narednog dana. Nešto nije bilo… u osmom šest se… Čulo se u stvari… o tome ne znam… Je li moguće?… Pobogu…

Scena 3.

U školi je sednica Nastavnog veća. Predsedava Diško. On monotono otaljava posao. Od razreda do razreda, sumiraju se rezultati; precizira se svaki ishod; poneki uspeh izvlači se u neskladu sa “odnosom snaga” na terenu, grupnom voljom kolektiva. Diško rutinski napreduje, strpljiv je i uviđavan; posao liči na onaj koji je završavao svakog juna, toliko godina dotada.

Pročešljava se osmo tri; nema primedbi. Zaključuje se postojeće stanje. U kancelariju ulazi profesorka Gordana. Ovoga puta kasni. Diško toleriše propust (uz sitnu uzgrednu šalu, očito rutinsku) i uzima sledeći dnevnik.

U kratku pauzu uskače glas učitelja … Ne, ni to ime nećemo pomenuti. On je u ovoj povesti Učitelj koji lepo peva. Kolektiv poznaje taj ukiseli glas. Glas redovno vonja na nezdravu šljivovicu sa obližnje prigradske pijace.

On lepo peva. Zna da je to dar rođenja, radosno umeće, i ne propušta veselja, veća i manja, slučajna i redna, da testira magiju melodije, svoj ton i ritam. Posebno je kočoperan na Danu škole; uzima mikrofon ispred orkestra i počinje nakokoćeni šou. Taj šou podrazumeva ponešto regularnog patriotizma. Regularni patriotizam se ispoljava najčešće kroz ljupkim glasom najavljeni čas domaće geografije; niko, naravno, nema ništa protiv. U fiskulturnoj sali ore se reči *Od Vardara pa do Triglava…*Na pomen markantnih reka i krupnih visova, prva ustaje profesorka srpskohrvatskog jezika, drugarica Persa; lice joj sija, lako pocupkuje i pevuši; desna joj je ruka u vazduhu (prstima imitira lepršavu maramicu). To je tren kad su svi mađioničari. Gledaju parče svilene tkanine, ustaju, priključuju se, ruka na ruku se nadodaje, kolo se širi i buja. Pored Učitelja koji lepo peva, na pola koraka iza, svira harmonikaš Milika. On je krupan, brkat. Volumen crnih brkova umalo je pa nepristojan za školsku sredinu; ipak, pristaju. On se drži kao da se nekome sviđa, ali nije najjasnije, kome. Pesmu, koja je skoro himna, prati prijateljski. Atmosfera je odveć razdragana i Milika ne svira ni jednu notu finije naravi, držeći da on to po prilici može no da je svaka suptilnost deplasirana. Zmija pocupkivača prepunila je sobu, glava joj je do izlaznih vrata, palaca prema hodniku. Dve gitare u drugoj liniji orkestra opslužuju redovi. To je ispomoć iz obližnje kasarne; u vojnom žargonu, radi se o saradnji sa lokalnom omladinom; sprega narodne armije i naroda. Momci u maskirnim uniformama sviraju aproksimativno, ali veoma ozbiljno i drže do toga da su elemenat zabave, pre će poginuti nego inicirati, mimo svih, da se prekomerno narasla zmija, koja se sada kofista hodnikom drugog sprata, prekine. Učitelj je u transu, još nije izrekao ni pola reči slave i hvale za mnoge toponime zajedničke države, i performans se ne može naprasno završiti…

I evo, dakle, Učitelj koji lepo peva, u dobro pogođenom trenutku na sednici Nastavnog veća, progovara monotonim glasom. On progovara na način čoveka koji je dugo bio strpljiv, pa mu se može oprostiti neplanirana upadica:

– Što se baviš površnim pitanjima kad imaš velike probleme u školi?

Scena 4.

Diško je u lakoj zabuni. Još ne zna, kako dalje. Ustaje. Počele su vrućine, skida sako. Seda. Ćuti. Zavrće rukave košulje. Podiže ruke u znak nemoći i za trenutak otkriva deo tetoviranog broja. On je Rom. Žig je iz rata, Drugog svetskog rata, uspomena iz fašističkog koncentracionog logora. Osobi koja je preživela nacistički pogrom nije uvek lako da pogodi: šta su to veliki problemi; ali zna, na koji je način umalo izbegao Goli Otok. Te gleda u Učitelja dok ovaj razgovetno pojašnjava:

– Pevaju se nacionalističke pesme! Veliča se Srbija. Zaziva se Kralj.

Svi su pred teškim izborom. Vide da, tog momenta, moraju da obustave rad na statističkom pregledu rezultata uspeha. S druge strane, apsolutno je nemoguće smesta uvrstiti u dnevni red veoma bremenitu temu, usto i krajnje neočekivanu. Tema je neočekivana kako sa aspekta sadržine, tako i sa aspekta aktera. Počinje omekšavanje njene sadržine kroz zabrinuto iščuđivanje u grupicama od po dvoje-troje. Diško nikako ne zna da će tačno kroz sedam godina, početkom poslednje decenije veka, ispred kafića Vojvoda u Glavnoj ulici, što će reći u ulici Maršala Tita, sresti osobu kojoj će spremno pokazati člansku kartu novoosnovane Partije; karta će nositi potpis S. Miloševića i biće malog rednog broja. Budući da savršeno ne kontroliše te buduće činjenice, a žarko želi da im ne stane na put, Diško prekida sednicu Nastavnog veća. On proglašava trenutni premor kolektiva i nagoveštava nastavak rada u dogledno vreme.

Scena 5.

U svom stanu, Razredna se sprema za polazak u školu. Ovoga puta neće zakasniti. Ali, zvoni telefon; požuruju, da dođe bez oklevanja.

U dvorištu poveće, žute zgrade koja liči na truplo ogromnog zaspalog slova T na seoskom uzvišenju, ide joj u susret učenik Milan.

Milan je bolestan dečko. Došavši na svet neuobičajenim smerom i neskladnim redosledom, posle dugog i komplikovanog porođaja majka ga predaje ovom podneblju, sa mehaničkim povredama glave. Oštećenja su zahvatila u kori velikog mozga uglavnom areale odgovorne za vidljivu motoriku organizma. Ostala je neharmoničnost pokreta kao njegova sudbina i trajna muka; težak hod sa nepredvidljivom putanjom stopala i iznenadne, neusaglašene kretnje ruku. Neregularan porođaj, srećom, prošao je bez znatnijih posledica po mentalne aktivnosti, ako izuzmemo kolaps pažnje posle bilo koje petominutne aktivnosti.

Taj Milan, poznat u školi kao cerebralac Milan, žurno ide u susret profesorki Gordani, svom razrednom starešini. On se sapliće, mlatara rukama, telo mu se nepredvidljivo povija čas na jednu, čas na drugu stranu; liči na povređenu pticu koja instinktivno pokušava da se udalji pravcem koji joj se još uvek čini perspektivnim i spasonosnim. Razredna je uznemirena, na gorak način već i tronuta, šalje mu znake da stane, viče i pokušava i sama da požuri. Najzad ga hvata za ruku, pokušava da se nasmeje, i Milan progovara. On zamuckuje, progovara glasom uzbuđenog deteta. Taj glas traži pomoć, ali na žalostan način odaje i neku do tada nedoživljenu strast iz koje probija jedva vidljiv ponos. On kaže:

– Sad i ja imam dosije u DeBe!

Razredna doznaje da je nesrećni Milan priveden da podnese pismenu izjavu o slučaju u razredu osmo šest. Postoji Slučaj Osmog Šest. Ona je frapirana i pokušava da uhvati pogled svojih kolega u zbornici; kolege su, međutim, naglašeno mrzovoljne. Ona promiče pored stolova i dok sastavlja krug, kroz pomodrele usne postavlja pitanja. Ko je uzeo dnevnik njenog odeljenja? Ko je cinkario adrese njenih učenika? Ko je podatke tražio? Zbog čega se ti podaci traže? Zbog čega je zaobiđen razredni starešina? Na kraju plače:

– Ne može se privoditi bolesno dete!

Napokon se čuje jedan komentar iz kolektiva:

– Pa, možda i može. I nije on jedini išao Dole. Saslušano je desetak učenika. Da vidiš, nije bilo posve uzalud.

Komentar je dao Učitelj koji lepo peva. Opet je govorio kratko, i smirenim glasom.

Scena 6.

Prekinuta sednica Nastavnog veća, nastavljena je. Dnevni red je izmenjen. U stvari, to je razgovor na samo jednu temu: nacionalistička neman koja se promeškoljila gde ne bi smela – u školi, i to baš ovoj školi, s imenom hrabre i mlade devojke koja je mučenički gazila ledenu Brzavu. Ovog puta, diskusije se snimaju.

Diskusije se snimaju trofejnim, starim školskim magnetofonom, još upotrebljivim. Kupljene su, za izuzetnu priliku, dve trake; jedna se upravo odmotava, druga je rezervna, leži sklupčana na stolu kao preteća braon guja. Dva se kotura na aparatu sporo okreću. Koturi se okreću jednoliko. Vrte se skoro bešumno. To stvara atmosferu napetog iščekivanja. Sprava opominje – ona neprestano u sobu usisava fluid zlokobnih signala, odozgo, iz zgusnutih naslaga vremena. Vazduh je leden. Svaki magnetofon hladi vazduh, oni trofejni najviše.

Vreme odmiče sporo, mučno. Smrdljiva, gnjecava, korozivna, kužna, vrtložna, zamućena pljuvačka uplašenih šapata lepi se na magnetsku traku.

A kao aerosol, pod plafonom plutaju priznanja da je i izvestan broj vaspitača bio Dole, da obavesti i potpiše. Aerosol grke pljuvačke plesnjive ugroženosti malih, modrih, oznojenih ljudi.

Razgovor je i ovog puta prekinut: odsutan je apostrofirani razredni starešina.

Razredni starešina je odsutan, jer je u to vreme na saslušanju u Službi.

Službenik je uljudan. On ne pravi ispade na ličnoj osnovi. Razredni starešina izjavljuje i potpisuje (pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću) da: a) ne zna tačne reči inkriminisanih pesama; b) ne zna autentičnu melodiju inkriminisanih pesama; c) nije (sledstveno) bilo tendencije podučavanja dece slovu, noti i duhu inkriminisanih pesama.

Iznela je, pri tom, ideju (nije ušlo u zapisnik) da su deca indoktrinirana od starijih, ne obavezno rođaka, na skupovima koji po prirodi stvari nikad nisu preterano konspirativni, a to su svadbe i ispraćaji regruta u vojsku, i da ne sumnja u sposobnost Službe da vragolasto prikupnja podatke u takvim ambijentima sužene lucidnosti i degradiranog opreza. Bez zazora je dodala da kao došljak, u Šumadiji oseća manjak kompetentnosti u pitanjima lokalnog folklora, pa i onog sa ratnim nijansama, i da joj se čini, pride, kako bi bilo de fakto uvredljivo za sami ovdašnji živalj kad bi neko ko je došao sa drugih brda instruirao njih u autentično njihovim napevima.. (Službenik se diskretno smeškao.) Razgovor se završio skoro srdačno, mada sa vidljivom senkom blagog razočaranja na slepoočnicama službenika. Stranka je još rekla: da je prema rečima nepoželjnih pesama ravnodušna; da u njima ne oseća ništa alarmantno do momenta kad otškrinu vrata da bahato uđe nož (kad se digestilni trakt normalnog čeljadeta unervozi na čisto estetskoj osnovi do stadijuma egzistencijalne konvulzije); da je melodija ponešto banalna, ma ko da je peva, ma gde i sa ma kakvim pobudama; da se u njenoj kući (a već je očekuju, deca su gladna) najradije peva, mada i to retko (i sve ređe) ona duševna pesma Jesenje lišće već opalo je; da je se, konačno, ne tiču ogavne frustracije Pervertovanog Niskog Što Po Tlih Gmiže. (Službenik se više nije smeškao; nije ni prekinuo monolog; prosto je konstatovao, da je razgovor okončan.)

Scena 7.

Partijski sastanak u Osnovnoj školi. Sekretar obrazlaže užurbanost oko sazivanja sastanka: nemili događaji koji su se desili nedavno u našoj sredini. On daje reč Dišku. Diško pominje ljagu na svetlom liku jedne obrazovnovaspitne, a pre će biti vaspitnoobrazovne ustanove sa časnom prošlošću.

Sekretar upozorava da skup mora da rezultira kaznom. Koja? kakva? kolika? kome? kazna – pitanja su koja će se iskristalisati u diskusiji. Diskusija je otvorena.

Aktivisti cede reči. Reči su mukle. One su čak pre mukle, nego podmukle. Mnogi bukvalno ćute. Ali se krug sužava. Krivac treba da bude razredni starešina 8₃ razreda. To je najlakše. Sve bi drugo bilo komplikovano. Možda je i svejedno, ko će u ime svih poneti krst iskupljenja.

Za reč se javio i likovnjak Dušan. Likovnjak važi za komotnog čoveka koji (iz lenosti?) ne shvata i ne prihvata stanja porazne užurbanosti psihe, niti prenapregnutost živaca, i oboje drži za ordinarnu nepristojnost. On izgovara samo jednu rečenicu:

– Šta mi radimo sa ovom ženom?

Ova upitnozačudna rečenica ne ulazi u zapisnik. Svi vide, da je neuklopljiva. U kolektivu od tridesetak ljudi nije se čula ni jedna izjava, makar otprilike i makar izokola, u korist izgovorenog jeretičkog individualizma. Gordana ustaje, i demonstrativno pije demetrin .

Potom i sama uzima reč, u svojstvu diskutanta. Predlaže da se proces ubrza; gubi se mnogo vremena; pretres pri tom ne dobija na jasnoći i ne vidi kako bi tome doprineli njeni argumenti, te odustaje od rasprave.

Formuliše se predlog kazne: drugarska kritika. Olakšavajuća okolnost: subjekat je prvi put u svojstvu markiranog i optuženog. Svi su za. Dušan je uzdržan. U toku glasanja čuje se ne odveć gruba upadica, više kao uzdah olakšanja:

– Miki, tako je to u životu – ništa strašno.

To se oglasila drugarica Persa. Ona činjenice morala stavlja u istu ravan sa meteorološkim činjenicama, ili sa pravilima palatalizacije. Ona bi slično postupila i da nije veoma neugodne okolnosti na koju se neće čekati više od nekoliko meseci: već od polovine septembra naredne školske godine u kolektivu se naširoko upoznaju sa aktom Persinog svedočenja u Službi, ponesenog pledoajea koji je imao presudnu težinu u svaljivanju krivice na koleginicu “zaspalu na braniku svetinje”.

Glasanjem, kvazimonarhistički slučaj u razredu osmo šest dobio je svoje formalno finale.

Scena 8.

Pod bremenom kazne, Razredna sporo korača ulicama grada K. Približava se svom stanu. Pokušava da u sebi racionalizuje neosporno saznanje da je cela ova glomazna prestava, smešna. Ali se ne možeš nasmejati, ne zato što se radi o tvojoj čapri, već što je tolika silesija ljudi upletena u to farsično kolo, da je nepojamno. Ljudi iz službe, načelnici, inspektori, kolege, učitelji, profesori, učenici, bolesnici, direktori, zavidljivci, pakosnici, komunisti, reakcija, zabavljači, ogovarači, pletilje, doušnici… i sve to zbog bedne drugarske kritike. Ili možda, ipak, zbog nečeg još? Vazduh se uzburkao; vetri su dunuli. Jedino ne pitaj, ko je odvrnuo ventile? To nećeš saznati. Niko ti neće reći. Nikog i ne uzbuđuje pitanje, gde je pravi početak ujdurme? Ko je ikad kod nas pitao, za početak ujdurme? Muku treba izdurati… to je sve. Nabij šubaru, podigni kragnu.

Razredna korača. U ritmu koraka postavlja pitanja: Zašto sam nacionalista? Zašto je procenjeno da sam upravo ja, srpski nacionalista? Zašto je potrebna kazna, za mene? Kome je potrebna? Bila ili ne bila lična neka osveta, zašto je pojava utopljena u toliki kotao, sa tolikim konglomeratom unutra? Zašto je zamešen kolač u toliki društveni lonac da se u načinjenoj meći više ne razaznaju ne samo ingradijenti burleske nego je nejasan i režim krčkanja jestiva i obesmišljeno je samo konačno posluženje mrzovoljnih aktera?

Drugarska kritika!

U mamurluku postoperativnog zahvata kojim joj je na petogodišnjicu karijere prosvetnog radnika prikalemljen jedva vidljiv tumorčić kužnog nacionalizma (u trideset trećoj godini života), Razredna obezglavljeno, skoro glasno, postavlja sada već i groteskna pitanja kroz koja joj preko suza navire i histeričan smeh: U kakvu se to mekoću izvrnulo pravoverno komesarstvo? Kojom sam to magijom uspevala da zametnem tragove svog podmuklog društvenorazornog šovinizma, svih ovih godina, na očigled svih ovih pažljivih osoba? I kako je taj otrov provalio odjednom? Da se u formi crnkastoplavog oblaka nadvije nad nevinom cvetnom livadom i donese preteće kisele kiše nazadnjaštva? Definitivno, šta je sa mitskom rečenicom: Pucajte, ja i sad držim čas! bez koje se nije mogla zamisliti nijedna priredba za Dan škole, u režiji jezičarke Perse; kako ta legendarna maksima nije uspela da inficira ni promil svesti te u rumenilo zore zagledane bulumente podobnih pedagoga, niti da im ulije koliko bilo odvažnosti ili žudnje za stavom? Kako?

Scena 9.

U stanu Razredne, poseta. Uveče, posle Dnevnika, ulaze Diško i Likovnjak. Cilj susreta je nejasan. Diškova poza je izvinjavajuća, ali to ne znači ništa, on je u toj pozi od kad nosi potresni lagerski žig. Likovnjak mirno ispija kafu; njegova savest je mirna, on odlučno negira zahtev da stado unisono bleji budkad i budzašto i budkako. Ali ništa ne biva onako; u jesen devedeset sedme, on leži u bolnici zbog moždanog udara – prerano, sredinom četrdesetih. Razredna je doznala za njegov usud onih dana kad je modro nebo nenih nada konačno ošinula munja uvida da aždaha nacionalizma ne mari za muziku i daire, ni otužne patriotske pesmice – manje od omleta poginulih mladićkih duša ne fruštukuje. Ali se mi moramo još zadržati u osamdeset trećoj. Diško izgovara svoj monolog pred mužem kažnjene Razredne.

On je profesor univerziteta. Član je Partije. Nije se slagao da i supruga uđe u Partiju. Kada se ova ipak učlanila, nije likovao što je prva posledica bila nacionalistička opekotina prvog stepena, sa uvek prisutnom opasnošću sekundarne infekcije rane, čija je suština, da ne sme zarasti. Odlučno je stao na njenu stranu i rekao, skoro u panici:

– Branićemo se, svim sredstvima.

Njemu samom glas je zvučao metalno, nepoznato; kao da se radi o mašinskom zapisu sopstvenog besa; tog časa naravno da mu nije jasno, od koga? se braniti, kako? se braniti, šta? demantovati. Sugerisana mu je tačka gledišta, da se afera javila na način koji je van kontrole (a naročito je sada takva, u razvijenom obliku) ljudi, bar ovih ljudi iz ove škole, iz ovog grada. Pokušava da zausti da će apsurd imenovati, i locirati po zasluzi, i bez bajanja ga holografisati, da bude prostorna, neosporna živa rana pedagoških doušnika i poslušnika; ali je užasnut bojom svog zvuka, zna da svetlost utvara nije koherentna, pa odustaje. Ima nejasno, ali mučno osećanje da se smešna posledica u ruhu naivne kazne cereka i nad njegovom osornošću, nad njegovom sitnom ironijom i rojem žmaraka koprcanja u mreži palanačke pravovernosti i oseća krivicu pred suprugom.

Diško i Likovnjak odlaze u noć. Razredna ih prati pogledom i poslednje što vidi su oblaci junskih mušica oko jedine svetiljke u ulici anonimnog prvoborca. Ona napokon dešifruje poruku: Ne buni se, i sve je u redu. Oduvek, problemi su samo onima, koji u nedoba razlikuju ljudsko od sudbinskog.

Čini joj se da su čudni posetioci otišli smerom koji vodi do zgrade DB i gleda u supruga. Ovaj kaže da od njihovog stana drugi put i ne postoji.

Zaključali su ulazna vrata; od tog momenta počeli su da se nižu dani, meseci i godine…

Epilog

Na samom kraju raspusnog leta 1990, početkom septembra (počinjala je još jedna školska godina), Učitelj koji lepo peva saopštava stav u nama poznatoj zbornici malog naselja S. u okolini grada K. I ovog puta, naročito ovog puta, glas mu je pouzdan i miran, uz to nabijen i predinfarktnom dramatikom samopodrazumevajućeg apela za jedinstvom. On veli:

– Treba ustati na pomen imena S. Miloševića.

Profesor biologije i prve pomoći, Gordana, koja više nije razredni starešina, u momentu deklamacije, stoji s dnevnikom u rukama. Ošinuta munjom razgrabuljane gorčine, hita da sedne leđima prema televizoru: zlurado očekuje događaje koji će strujati iz okoline u ekran, ne suprotno. I ceo horizont odjednom pred njom fluorescira.

Te jeseni, profesor srpskohrvatskog jezika Persa postaje specijalista srpskog jezika. Brani specijalistički rad na temu dijalekatskih osobenosti nekog srpskog etniciteta u okrilju srpskog korpusa jedne bivše republike. Ona dolazi u srdačnu i nenajavljenu posetu koleginici Mirjani. Persa je euforična. Ona ima teškoću: ne uspeva da se transponuje u sedam godina udaljenu uspomenu u kojoj zavređuje plesnivo herojstvo suvišnog doušništva iz domena gnušanja prema terminu srpstva, kojim ozleđuje partijsku i stručnu biografiju Razredne Osmog Šest. Ali ona priča sasvim druge stvari, dnevno i aktuelno. Žali se na duševnu bol: njen učenik napisao je sjajnu pesmu, a pesma je nedostojno vrednovana. Trijumf je izostao (namernim?) propustom Komisije za pregled i trijažu. Pesma je posvećena veličini Srbije. A onda, sastav nije ni pročitan na smotri učeničkih poetskih uzleta u slavu Dana Grada, pred važnim gostom B. Jovićem. U finalu svoje mučeničke ozlojeđenosti, za pesmu svog inspirisanog učenika Persa kaže:

– Sitno, ali dinamitno!

Mirjana je gleda u sitne svinjske oči i uverava je, da sažaleva. Onda ispijaju kafu. Tijana tumači izuzetno komplikovanu sliku koju formira talog gošćinog soca; gatajući postaje i sama uznemirena. Ona ubedljivo predviđa farsično ponavljanje “slučaja sramne politizacije jednog učeničkog literarnog sastava”; Persa će sedeti u žiriju koji će nagraditi rad Moj rodni grad, koji volim ; autora sastava staviće na “stub srama Aktiv direktora škola u opštini, koji je anatemu javno bacio na učenicu, u ime jedne političke partije”. U šolji se vidi i ime učenice: M. Milošević. Persa će najbolje što ume stati na stranu mlade učenice trećeg sedam odeljenja; reći će da se “rukovodila literarnim kvalitetom i prirodom književne umetnosti koja omogućava slobodu izražavanja, umetničke sugestije i jezičkostilska rešenja”. Još će pojasniti da su “estetska tenzija, kao i literarni iskaz (osećajnost, slikovitost i, posebno, sažetost iskaza) bili odlučujuće komponente proznog rada M. Milošević za dobijanje prve nagrade”. Neće pomoći. (U neverici, Persa se meškolji.) U prepucavanju između gradskih vlasti (opoziciona partija) i školskih vlasti (vladajuća partija), jedna lopata žitkog blata tresnuće u licu osamnaestogodišnju talentovanu devojku koja je “otopila pločnike pocepanim cipelama” kuda su naumili da prođu “vojnici partije”.

Onda su se uglas smejale, do suza. Ali, vizija je vizija. Izrečeno proročanstvo obistinilo se; događaj je obelodanila novina Svetlost, u broju 139, od 21. maja 1998. Od reči do reči!

Na kraju, Tijana je izuzetno nespretnim pokretom prosula crn, gorak talog kafe na gošćin dvodelni satenski komplet.

Mobilizaciju svog sina, u oktobru 1991, primio je Učitelj koji lepo peva izuzetno bolno. Smršao je, osamljuje se. Uprao se. Gordana poštuje roditeljsku muku i nedeljama zaobilazi Učitelja koji je grunuo. Sin ipak preživljava Vukovarsku epopeju; vraća se izmožden; u svojoj je sobi, u pokušajima da organizuje obične stvari: svanuće, graju sa ulice, kišu pred sumrak.

Ovog momenta je Učitelj koji lepo peva u autobusu Gradskog prevoza; drži se za plafonsku šipku, kraj aparata za poništavanje karata. Pognut, gleda u svoju razvezanu pertlu. Prilazi i pozdravlja ga Razredna bivšeg osmog šest. Učitelj pilji u kontrolnu tablu aparata. Površina je išarana raznobojnim flomasterima; potpuno je nagrđena nestašlucima tinejdžera; delikatni otvor kroz koji ulazi karton pri otkucavanju iscrtkan je sa svih strana potezima koji asociraju na telesne dlačice. Učitelj koji lepo peva, u majmunskom položaju visi nad vaginom za otkucavanje i ćuti.

– Pevaš li, Učitelju? – pita ga Razredna.

– Pevam – kaže oklembešeni Učitelj.

– Pevaš li i onu Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala?

– Pevam – kratko odgovara Majmun.

– Vidiš, ja i dalje ne znam ni reči ni melodiju i ne pevam – kaže Razredna.

Na stanici Trošarina uđoše novi putnici. U gužvi, prionuše na otkucavanje. Bilo je vreme da siđe i Učitelj koji lepo peva. Ali je omađijan otkucavanjem.

Nastavlja da se trucka Kružnom trasom oko grada K.