MRZOST NA ZAKON

Zastao je pred semaforom; dočeka ga buljavim, zakrvavljenim okom, odmah na izlasku iz Gradskog parka. Poveća raskrsnica, gde se razilaze tri važna pravca, učini mu se pozornicom koja mu je ovog momenta nepotrebna. Više od toga, oseti trenutnu, jaku neprijatnost od svetla i prostora.

Uplaši ga, neočekivano, jedno minorno sećanje, već davna uspomena koja mu banu u svest: poslednja godina službovanja na mestu direktora škole i đačka priredba – amaterska scena sa Nušićevim Sumnjivim licem. Pred očima mu je lik ? dok čita recept protiv zatvora i veseli žamor osnovaca u sali. Otkuda sada to? Podiže ruku da odagna nezvane nasrtljive slike i zakorači na kolovoz. Opominju ga trube automobila i on se vraća na trotoar da sačeka zeleno svetlo. Kolona vozila udaljavala se putem ka Kraljevu i, u drugom smeru, ka Beogradu. Pređe na ostrvo u sredini raskrsnice, pa sačeka još neko vreme. Malo je oklevao, da li da pođe levom stranom pored benzinske pumpe ili pravo niz Glavnu ulicu. Izabrao je ovo drugo rešenje.

Gleda na tablu sa nazivom ulice. Ovo je njegov grad i mnogo je puta prošao pored tog visokog sivog zida sa plavom emajliranom tablom na kojoj stoji naziv i ćirilicom i latinicom. Ali on obavezno pogleda i metar iznad te table, nazire se belo polje u prašnjavom okviru – gde je ranije stajala jedna druga tabla i na njoj tekst Ulica Maršala Tita . Promena imena se desila pre desetak godina; taj detalj na uglu je za njega ovih godina uvek živ simbol vrenja i promena koje nikad nije do kraja shvatio i prihvatio.

Hoda polako, ulični brojevi se smanjuju. Poguren je, gleda pred sobom, skoro da fiksira vrhove cipela sa već istrošenim đonom. Cipele su čiste, očito redovno negovane; razgažene su i udobne. Manžetne pantalona starinskog kroja padaju na pertle, koje, začudo, nisu zavezane. Pantalone su od braon štofa, koji je jednom možda i bio kvalitetan, ali je već odavno izgubio osnovnu nijansu i zdravu gipkost.

Teško se kretati trotoarom niz Glavnu ulicu. Na svakih deset metara novi lokal; kafići se izlivaju iz osnovne prostorije na ulicu; zajahali su pešačku zonu i prete da okupiraju i deo kolovoza. Asfalt je zastrt zelenim i narandžastim tapisonima. Pešaci vijugaju između stolova, sudaraju se sa konobarima, češu se o mušterije koji pijuckaju kapućino i puše danhil. U “bašti” kafića Odisej sedi elegantni gospodin od šezdesetak godina. Prijatne je spoljašnjosti, prosede, još uvek guste kose koja je talasasta i da se očešljati naviše. Uočljivo je visok, prekrštene noge mora da drži pored stola, za kojim je sam. Ne puši, ispija gusti sok. Bela košulja, kravata, novo odelo, prosečnog kvaliteta, ali uredno ispeglano – možda kupljeno negde u poljskoj na jednoj od šoping tura. Levom rukom sedeći gospodin diskretno zaustavlja prolaznika u izbledelim braon pantalonama. Srdačno se pozdravljaju. Bivši prosvetni radnik, trpeljivi direktor Mileta, odbija ponudu da sedne. Rukama pokazuje, mora dalje, prema centru. Popravlja sako; tako mu stoji kao da je za broj veći; podiže rukave (kod šake su okrzani); nabacuje materijal na ramena. Ustovremeno uvlači vrat, uz napadne znake skromnosti. Svakog se momenta sklanja, brine da ne bude na smetnji; neprestano se osvrće i kao da je gotov da izjavi kako je kriv – kome god treba i bilo za šta. Odlazi uz duboki poklon, da je nejasno kako mu pri tom i ne padne klasični karirani kačket kojeg nosi valjda i kad spava. Opeglani gospodin ga prati pogledom kao da se niz grad miče lokalni Akakije Akakijevič.

Prolazi pored crkve. Muči ga jedan nesporazum, koji ga je od malo pre sveg obuzeo, sasvim neplanirano. Bolje reći konfuzija. Budući već pred fakultetskim kampusom pored parka, nije odoleo da izgubi par minuta ulazeći u hol bivše više pedagoške škole, gde je kao mladić studirao. Prijao mu je hladan dah koji izbija iz debelih zidova, ulivali poverenje masivni cilindrični stubovi koji drže moćnu kupolu – nekad se zidalo sa stilom i sa uvidom u potrebe ljudske duše. Onda je u ozarenju primetio da se na vidnom mestu, u kutku desno od stepenica još uvek nalazi na prigodnom postamentu skladna bista Dositeja Obradovića. Doduše, lice velikana beše nešto potavnelo, sa mrljama od starosti i nebrige na pepeljastom gipsanom materijalu. Još, parče nosa beše odvaljeno, a odelo tu i tamo sprejem išarano. No svejedno, ukupni izraz biste beše i dalje dostojanstven i neka tiplina se razli po obrazima ostarjelog prosvetnog radnika.

Tu ga je, u stavu iskazivanja pošte pred bistom prosvetitelja primetio bibliotekar fakulteta. Znali su se i prijateljivali; ponekad bi zajedno ispijali popodnevne čajeve između rafova prepunih starih knjiga. Pošli su i ovog puta do malog pulta sa rešoom. Ali nisu kuvali spravljali čaj, ni kafu. Sa stola gde su u neredu ležali novoprispeli časopisi, sekretar izvuče avgustovski broj Republike. Vidiš, govorio mu je. Uvek se nađe po nešto šokantno. Kakva slučajnost! Spazio sam te pred Dositejem? Svi smo mi gordi na Njegoša, i ti takođe. Sad pročitaj šta je Njegoš mislio o Dositeju.

Pročitao je nekoliko kratkih rečenica; suština je bila u informaciji da je Petar Petrović Njegoš tražio godine 1837. od kneza Miloša u Srbiji da se povuče odluka da se štampaju jeretički i bezbožnički spisi Dositeja Obradovića. Je li to neka sprdnje, pita. Nije, kaže sekretar. Onda direktor dugo ćuti. Ne kaže šta misli, on je uvek u pozi zbunjenog malog čoveka. Ipak, pokušava da se seti, ima i traga o tome u celom njegovom vrmenu školovanja. Ne seća se, i ćuti. Sekretar mu potura i nastavak. Velikan naše kulture Vuk Stefanović Karadžić bio je gotov, onako ćopav, na jednoj nozi da otrči do cenzora i spreči pisanija Dositeja Obradovića, učitelja svoga. Pisao je jednom popu: Da sam ja cenzor u Srbiji, ja to ne bih dopustio!

Sad, na sredokraći između Crkve i Banke, pognuti i savesni Mileta, kao senka povučen, skroman, na izdisaju jednog toplog letnjeg dana hoće da pređe ulicu, ali okleva. Ne može da situira netrpeljivost Njegoša i Dositeja ni u kakav kontekst kulture njegovog naroda. Netrpeljivost bi možda i mogao, ali reči jeretik i bezbožnik – nikako. U čemu je muka? Seća se, Dositej je bio evropski putnik; prvi naš ministar prosvete; prosvetitelj širokih pogleda. Zagovornik nauke. Veličao ga jedan Skerlić kao ličnost koja upozorava da postoje tuđa velika iskustva u kulturi. Za obnovu naše kulture Dositej je ono što je sveti Sava bio na njenim počecima. Nije li onda bio neophodan narodu? Ali naljutiti jednog Njegoša? Stati na žulj Vuku? A?

Koncentraciju mu remeti bučni pozdrav jednog mladog para. Prepoznali su ga, bili su njegovi đaci. Sada su studenti fizike. Žure na protestni skup, bune se protiv novog, i neodgovarajućeg, brzometno usvojenog zakona o univerzitetu; imaju predosećanje, da će sve da krene naopako u prosveti i nauci. On ne spori, on nikad ne spori. Ali vatreno dodaje, odnekud se iznenada seća citata od samog Dositeja: mi ćemo sami sebi biti mučitelji, ako se ne oslobodimo sujeverja i ako ne uklonimo mrzosta na zakon. Mladi par se smeje; prima reči kao šalu i dosetku; odlaze, mladić ima u rukama teniski reket, dok se pozdravljaju, gleda Miletin kačket sa štitnikom spreda (Mileta gleda mladića koji kačket nosi naopako, sa štitnikom pozadi); devojci je džemper oko struka, a vitki stomak joj je go i ističe ljupki pupak.

Na sledećoj raskrsnici skrenuo je neprimetno desno i nastavio šetnju istim tempom, pognuto, zamišljeno. Prolazio je pored gradske pijace. Kasno je, tezge su se praznile. Uspe da vidi ovo: nekoliko kilograma neprodatih jabuka žurno je pakovao u džak profesor K., savestan nastavnik matematike, sa kojim je uvek korektno sarađivao. Mileta mu se nije javio. U nelagodi da ga ne posrami, još jače se povi u struku i kao senka se izgubi ka glavnoj saobraćajnici koja spaja grad sa juđžnim predgrađem.

Sunce već beše na zalatku, senke se sasvim izdužile. On naglo uspori korak; vide i sopstvenu senku koja se pružala preko cele ulice i osmehnu se: liči na veliki groteskni znak pitanja. Bio je pred ogromnom žutom kućom negovane fasade, sa bogatim prozorima prekrivenim teškim zavesama i obezbeđenim rešetkama; ulazna vrata braon boje, metalna i hrastova i od debelog žutog stakla, masivna, u dostojnom skladu sa monumentalnošću cele građevine.

Mileta se uvežbano osvrnu levo i desno, brzo i neprimetno skrete i spretno otvori vrata za koja se činilo da ih ne može ni otškrinuti. Dok je nestajao u sivilo zdanja još jednom pogleda za sobom, u pravcu ogromnih silosa koji behu na vidiku, pozlaćenih zrakama zalazećeg sunca. Zasijaše oči na crnpurastom i izboranom licu.

Kapu već bejaše skinuo.