ISPIT

Ispit je zakazan za deset. Čekam još pola sata, da stignu i oni koji su imali teškoća sa prevozom. U pola jedanaest, sala je skoro puna; mogu da počnem, svi ionako neće doći. Ali nema struje.

Struja najzad stiže; čujem da se i tramvaj zahuktava uz Stepinu. Čitam imena iz spiska, posmatram lica i upoređujem sa fotografijom u indeksu. Dok traje ta kratka i neprijatna identifikacija, studenti su nespokojni; svi slute da nema apsolutne sličnosti. Toliko puta nam je tuđ sopstveni glas, stran pokret ove iste ruke ili neprirodno rođeno uvo…Devojka iz Požege daje dodatna objašnjena u vezi sa zlatnom bojom kose koju drži savijenu u punđu i novim fazonom obrva. Uniformisani mladić, rođen u Bugojnu, čiji roditelji žive u Crniću i zakupljuje sobicu na Karaburmi ima izmenjenu facu i to objašnjava promenama na bradi i kosi u vezi sa nedavnom mobilizacijom.

Prozivam studenta, taj i taj Marko. On tiho veli, u poverenju, da sve ostane u četiri oka: Mirko, ja sam Mirko. Hoću da ispravim pogrešno slovo u spisku, ali on moli, učtivo, pomalo skrhanim glasom: nemojte! plašim se, imam nagoveštaje da je to šira pogreška, šta ako i u glavnoj knjizi piše Marko – imaću problema; bolje da tako ostane, šta smeta, Podnosim ja to dobro, imam neku slutnju… Ostavljam kako jeste, ovaj momak koji predlaže da ga zovem i testija samo da ga ne razbijem odjednom je moj štićenik, mimo svih pedagoških pravila zaklinjem se da on neće pasti, zaričem se da ću mu pomoći, bar malo ovde i sada, potresen sam njegovim odustajanjem od ponosa, i bekstvom od identiteta u najdublje ponore duše.

Svi prolaze “test”; pravdam se, prekorom, da pojedince vidim prvi put, na ispitu. Opraštamo vam, odgovara u ime takvih student sa naopako okrenutim kačketom.

Raspoređujem studente u amfiteatru. Opominjem, da ne sme biti razgovora, konsultacija i prepisivanja. Diktiram prvi zadatak. U njemu se opisuje zagrejani sud sa idealnim gasom. U sudu je pritisak dva puta veći nego napolje. Molekuli žele, da pobegnu. Ako im se to omogući pomoću vratanaca površine kvadratnog santimetra, za koje će se vreme pritisci izjednačiti, od momenta kada je kontakt sa okolinom omogućen? Tišina u sali. Presabiranje, prve skice, lov na ideje. Šetam sredinom, između redova, onda pored prozora.

Vidim muvu koja je upala u prostor između dva stakla. Pokušava da izađe. Nije jasno kako se našla u tom surovom zatvoru. Penje se uz unutrašnje okno, stalno upirući rilicom o staklo. Na visini od desetak santimetara shvata da nema prolaza i umorna pada na dno. Odmah u panici proverava slično rešenje na spoljašnjem oknu. Penje se nervozno, zuji, pipa. Ponovo pada. Nekoliko puta ponavlja te radnje.

Žamor iza mojih leđa. Opominjem, zahtevam tišinu. Sumnjivo komešanje ne prestaje. Odlazim do dna sale, konfiskujem dvatri sumnjiva materijala; zatvaram jedan nelegalno otvoren udžbenik.

Vraćam se do prozora gde je trap sa muvom. Batrganje životinjice još traje. Povremeno se haotično odbija od jednog do drugog stakla. Više nema sistema u njenom traganju. Konfuzno i iznenada prelazi sa jednog na drugi pokušaj. Zamara se i pada u prašinu. Osvešćuje se i ponavlja traganja.

Krajem oka vidim da je preletela ceduljica sa začelja u sredinu sale. Ne okrećući se pretim nepoznatom počiniocu. Niko ne reaguje, svi pilje u svoje papire, sa pojačanom pažnjom pišu.

Odlazim za katedru. Čitam novine. Povremeno podižem oči, ne pomerajući glavu, i osmatram salu. “Ima li riječi da ti uputim a da ti nijesu rečene? Ima li grudi koje nijesu izmamile uzdahe?” Kolega u crvenom, treći red, poslednja opomena! “Ima li oči koje nije orosila suza? Naravno onima koji te vole. Ima li i onih koji te mrze? Pa koga onda voljeti?” Koleginice, Vi, Vi molim bez došaptavanja! “Ljubav prema domovini može se i pisati i dočarati na više načina ali ono što u duši ostaje zakovano je i za srce sraslo, ne može se odstraniti ni operativnim putem.”

Brine me šta je sa muvom. Odlazim do prozora. Insekt se vidno umorio, ali ne prestaje da se nada. Ne seća se kako je dospeo na robiju iz koje se ne može. Ne shvata kako ne može na slobodu koju tako jasno vidi pred sobom. Zašto je svuda tvrdo? Otkuda nevidljive, a neprobojne ograde? Sa strašću se baca na nove poduhvate, koje je ponovio nebrojeno puta, bez uspeha. Ne pristaje da se samoukroti, pomiri sa delom prostora u koji je zapao. Insekt je rešen da ostatak života provede u nastojanju da prevaziđe sopstveni okvir. Pun taštine, odbacuje svoje vreme i svoje podneblje zarad obećanog sveta koji se nazire iza providnog i neprobojnog zida. To čak i nije obrćani svet; to je alternativa za koju on sam misli da je superiorna. Zašto izgleda da je superiorna? Možda jedino zato što je nedostupna. Ne želi da ostatak života provede na toploj lajsni, između dve visoke, zakitovane staklene površine. A mogao bi da legne na okvir prozora, opusti krila i relaksira sve svoje udove. Sklopi svoje mozaične oči. Primiri pipke i antene. Umesto svega toga, pomamno skače, traži ukidanje barijere. Povrh svega, muva je Musca domestica, neveliki zdepasti dvokrilac koji se odlično adaptira u kuhinjama, gde joj beličaste crvolike larve brzo napreduju u vlažnim otpacima hrane u izobilju. Strast prema zelenilu šupljim daljinama, i svetlosti, jedino je što je sad zanima. Spremna je da svu svoju snagu potroši u bespredmetnom koprcanju.

Objavljujem da je do kraja izrade prvog zadatka još petnaest minuta. Pojačana nervoza u sali, izmenjivanje značajnih pogleda, uzdasi.

Monah iz novina objašnjava da se postom ukroćuje tijelo i ubija strast. Jer, utroba je u čovjeku carica svih strasti. Kad se ubije carica, sluge se razbeže. Molitvom se razgone sve uznemiravajuće pomisli i najbrže postiže sjedinjavanje sa samim Bogom, dok poslušanje pomaže da se počupaju i iskorijene one najsitnije travke koje stalno niču na tlu ljudske strasti i taš…

Uzbuna.

Prekidam ispit. Prema uputstvu Ministarstva prosvete, u procesu nastave nisu dozvoljene veće grupe slušalaca u delu dana pod uzbunom. U sali pomešani uzvici olakšanja, negodovanja, iznenađenja i protesta kao takvog. Škripa stolica. Pokušavam da stišam strasti.

Zar je naš trud propao? pita me student u maskirnoj uniformi.

Postoji li rešenje? Moje vreme je negativno, gnevno viče devojka sa zlatnom punđom.

Onda su, uz tresak, popucala stakla. Prva mi je pomisao bila, da je muva na slobodi.