ZAPRAŠIVANjE

Došao je sa njive, zadihan. Spazio sam ga uzrujanog na pragu. Desnom nogom je zakoračio u hodnik, leva mu je bila na otiraču za noge. Dok je desnom rukom držao mesiganu kvaku, levom je panično mahao. Pamtim ukočene prste na njoj.

Bežimo, povikao je. Za pet minuta odlazimo. Uzmi zavežljaj, i džak. Ostalo je već na prikolici.

Očekivali smo selidbu. Mesecima, godinama smo znali, doći će taj dan. Svako jutro budili smo se s pogledom na Dečane i nadali se; tata u Boga koji je pravičan, ja u stari dren pred kućom koji garantuje da postoji živa sila koja povezuje prošle i buduće dane. Nada bi se istrošila do večeri, tati od dnevnog umora, meni od silnog mraka koji je nadirao od Đeravice. Ali u zoru, sa prvom ždrakom otoplila bi naša srca i jače bi zažuborila Bistrica. I tako smo preturali vreme; tata od setve do žetve, ja od upisa školske godine do završetka razreda u junu.

A spremali smo se za najgore. Očekivanje zla mučno je i uvek predugo, i za bogate i za siromašne. Možda je imućnima i tu lakše. Jer nas dvojica smo pomišljali i na držalo za sekiru. Sve što imamo staje na prikolicu motokultivatora. Brašno u džaku, krompir u obravnici, jedan kovčeg sa slikama i još ponečim, zavežljaj posteljine…

Mama i deda ostaju. Bitno je da ja znam, gde su, rekao mi je jednom tata dok smo pokušavali da smislimo plan za tu buduću muku. Pričali smo sa učiteljem o tome. On je rekao da je Onostrano uvek s nama i u tome nevoljnici ne mogu da pogreše. Tata se s njim složio, jer je držao da je učitelj častan čovek. Ja sam podozrevao da je učitelj hteo da nam olakša na duši, ali su mi se reči svidele, najviše zato što nisam mogao da dokučim smisao, što me teralo da se vraćam na tu temu.

Išli smo na sever. Sporo smo odmicali. Sedeo sam na đačkoj torbi. Nju sam prokrijumčario u poslednjem trenutku. Prvo sam mislio, da neće biti mesta za knjige. Nisam znao, kad će mi zatrebati, i da li će zatrebati, u Šumadiji. Pa onda, sumnjao sam da će biti od koristi tamo. Tata je palio motor kad sam skoro nesvesno ubacio i školsku torbu, sa nekoliko udžbenika u njoj, sveskom i olovkom. Uzeo sam tranzistor sa police u kredencu.

Uvek mi je bilo žao tate na tom malenom vozilu. Poguren, neprirodno je držao ruke na upravljaču. Nikad mu to nisam rekao. Danas mu to stoji truput grđe. Noge su mu raskrečene, nesrazmeran je na toj mašinici, za njega bi trebalo nešto glomaznije. I taj zvuk motora je, da se zaplačem. Milimo.

Mislim, kako smo prešli kapiju u dvorištu. Otvorili smo vrata staje. Konj je frktao pod orahom, nenaviknut na pašu u ovo doba prolećnog dana. Tata je usporio vozilo, oprezno pogledao u konja. Konj je gledao u njega. Onda je tata dao gas, trgli smo se i ostao je beo dim za nama. Više se nismo osvrtali.

Pred veče, počela je kiša. Napredovali smo niz dolinu Ibra. Video sam Sunce baš kad je potonulo za Rogoznu. Ubrzo se smračilo. Bili smo mokri. Sušili smo se pored reke, pred nama je bila tabla mesta Sočanica. Uporno sam mislio, odakle ta reč. Ništa nisam pametno zaključio, ali mi je prošlo dugo tužno vreme. Mnoge kolone su nas razminule.

Razjutrilo se pred Drenom. Svetlo nam je došlo iz jednog useka kojim se neimenovana rečica, zdesna, ulivala u Ibar. Bilo smo, iznenada, raspoloženi. Kao uvek ja i tata zorom. Odjednom, tražio je da mu nešto čitam. Šta? Nešto, iz školskih knjiga. (Mislio sam da nije video taj deo prtljaga.)

On se retko raspitivao za moje knjige. Samo jednom u životu, nadneo se nad školske papire. Pitao me, šta znači onaj crtež. To je magnet, rekao sam. Zainteresovalo ga je. Šta će to đacima, pitao je. To gvožđe nose opsenari. Video sam ga kod mađioničara, pred rat je dolazio u dom kulture. Pokazivao je narodu čuda. Ubeđivao nas da nismo videli što smo videli. Ponosno sam objasnio da potkovica gubi svojstvo privlačenja, ako se stavi u vatru i zagreje. Sa njim treba oprezno, ne bacati ga, ne udarati, ne zagrevati preterano. Inače će izgubiti magična svojstva, nestaće nevidljive moći. Podigao je obrve, te rekao naposletku: sve ima prepreku, i granicu. Iza koje je nešto sasvim drugo.

Pogled mi se beše zadržao na sekiri, u uglu prikolice. Modro je bilo njeno lice, a oštro sečivo kao srebrni konac. Sekira je kućevna stvar, rekao je jednom učitelj u poseti kod nas. Ona je uvek nečija, liči na domaćina. Setio sam se kad sam sa ocem išao do Mahale. Kod Cigana smo kalili sekiru. Na letnjoj vrućini raspaljena je mehovima vatra. Metal je dobio boju avgustovskog punog Meseca. Ljuto je cvrčao u vedru mutne vode. Skoro veselo pomislih, da mu čitam lekciju o kalenju. Kad već slučaj tako hoće!

Kaljenje je proces pretvaranja kovnog gvožđa brzim hlađenjem u čelik. U gvožđu sa strukturom ferita rastvara se prisutni karbit gvožđa, cementit, na niskim temperaturama polako, oko temperature topljenja brzo i pri hlađenju nastaje čvrst rastvor cementita u feritu, nazvan martenzit. Ispod 1130 ⁰S martenzit se razlaže i izdvaja cementit, prelazeći u euktetičku smešu cementita i alfaferita koja se zove perlit. Zagrevanjem se ponovo stvara martenzit i ostaje nerazložen pri brzom hlađenju. Pothlađena martenzitska struktura održava se i dalje u hladnom stanju i daje gvožđu tvrdinu čelika.

Video sam tatin poluprofil. Iz nekog razloga napregnuto je slušao i trudio se da uhvati suštinu. Ono što je iz prakse znao bilo je uvijeno u zavrzlamu čudnih termina, i hteo je da dopre do bitnog, za koje je sigurno osećao, da postoji. Nešto ga je naglo mučilo u svemu. Usporio je mašinu, utišao se vazduh pod Kopaonikom. Pitao me je oprezno, ali sa žarom: znači li to, da ne treba dvaput kaliti?

Nisam tačno znao šta da odgovorim. Prevrnuo sam list ili dva, bez rezultata. Drugih podataka nije bilo, već toliko koliko sam izgovorio. A bilo mi je stalo da se ovo pitanje razjasni. Kao i često, u knjizi nije bilo jedino onog što je baš sada valjalo odgonetnuti. Rekao sam odlučnim glasom, tako da sam i sam poverovao, tvrdo i konačno, da nije potrebno dvaput kaliti, ako je prvo kaljenje uspelo. Čak, dodao sam, ponovljeno grejanje može da pokvari strukturu, pored toga što uzima vreme, troši novac i snage.

Mom ponosu nije bilo kraja kad sam primetio izraz zadovoljstva na očevom licu. Ozarile su se njegove jagodice i sevnulo mu u momentu iz očiju. Posle je rekao nešto što me podsetilo na njegov davašnji komentar o magnetu; ne baš isto, ali je zazvučalo srodno. Eto, govorio je, ne treba se vraćati na dobro obavljen posao. Bog ne voli da gledamo natrag. Bog voli da gledamo pred sobom. A ko dobro gleda ispred, stalno mu je na um i pređeni put. I to je dosta. Ostalo je put kazne. Put podgrevanja je put suviška i vrata sunovrata. Dosta je jedno kaljenje. Ne valja bez kaljenja. Mnogo je dva kaljenja. Bogu nije milo drugo kaljenje.

Klimao sam glavom, potpuno nesvesno. Ponovo je prokapalo nebo. Zatvorio sam udžbenik.

I sve ima meru, naglasio je otac, dok je odlučno pridavao gas. I način, i vreme i broj. Kad se pređe granica, to nije ono što hoćemo, što umemo i što dragi Bog blagosilja.

Tada mu je puklo pred očima, u momentu kad sam uključio mali tranzistor koji sam držao u levom džepu košulje. Pao je grudima na guverner, ruke su mu visile, sa ukočenim šakama koje su virile iz okraćale fanjele bojane korubom mladog oraha. Motokultivator se zaneo, desnom stranom sašo sa asfalta. Prednji točak se zaglibio.

Do granice Srbije bilo je još nekoliko stotina metara.

Radio je javljao da će se danas popodne, prvi put u sezoni, izvršiti zaprašivanje protiv komaraca. Beograd će nadletati avioni privredne avijacije. Mole se alergične osobe da zatvore prozore.

Zamutilo mi se u glavi. Evo, rekao sam; to je ovo sad: pohodi me Onostrano. Ali više nisam znao, želim li Ga, ili ne. To i nije bitno. Mislio sam na učitelja. Gde je on sada? Glava mi je klonula.

Tog trenutka spustila se na moje rame jedna poznata ruka.