Fokus 2: Jedanaesta zapovijest

Fokus 2

JEDANAESTA ZAPOVIJEST

Pop Mićo nosi transparent na kojem piše „Zapovijesti 10+1“. Diskretno sijeda u ćošak kraljeve sobe.

(Nikola u fotelji. Zamišljen, mračan. Gleda ukoso. Upada Medojević.)

Sekretar: Gospodaru, traži hitan prijem jedna osoba.

Nikola: Nije izabrala pravi čas. Šta hoće?

Sekretar: Veli da je od prijeke potrebe da Vas vidi. Generalno, važno je kako za Vas tako i za Državu. Liči mi da ima tešku nesanicu kao posledica…

Nikola: Svi se unijeli u moju ulogu. Ko je persona i je li grata?

Sekretar (Upada mu i riječ.): Mlada, energična žena, đevojka mnim. Nije joj prvina da dijeli lekcije vladarima, pročulo se. A sa Petrovićima ima adet da razgovara samo noću. Gospodaru, nije što pomišljate i anticipirate!… Jednom je konačila sama u Njegoševoj kapeli…Na to sam mislio. Nespokojna je, zabrinuta. Možda i ljuta. Tu je ispred vrata, preslišava se.

Nikola: Dakle, hoće da śetuje. Možda je od onih dama koje ojdu iz našeg krša ka sinje kukavice, a vrnu se iz svijeta sa performansom? No prije svega - ne kaže se Medojeviću savjetnica, no savjetnik.

Sekretar: Ona je dama, Veličanstvo. Sa performansom ste potrefili, u širem značenju barem. Nesumnjivo dominiraju nijanse sinjeg… Možda je iz nevladinog sektora, pa moram poštovati rodnu ravnopravnost.

Nikola (Da ne čuje Milena u drugim odajama.): Mene žene nijesu śetovale još od one nesrećne epizode sa izborom ljepotice u Londonu. Žalim slučaj!

Sekretar: Insistira da uđe. Artija joj je u ruci, podvlači teze.

Nikola: Imam neurozu od lapisa. Sad se dvoumim. Šta ti veliš?

Sekretar: Teze neka uđu, to velim. Ona može po potrebi i kasnije!

Nikola: Pravo zboriš, unesi artiju i turi ju na astal.

(Rasprava u pretsoblju, ubjeđivanje – skoro koškanje. Galama. Gužvu koristi pop Mićo, ustaje i prilazi Nikoli.)

Pop Mićo: Gospodaru, ja onako…

Nikola: Šedi i dalje, kad si već uprcao, a ne znam ni kad si ni što si uprcao. Nijesam mislio da ćeš mi baš ti zatrebat. Stvari se razvijaju tako da…

(Pop sijeda i netremice gleda u Nikolu)

Nikola: (Ležerno, pokušava da relaksira anksioznog popa.): Kako ide sa Rječnikom Akademije?

Pop Mićo: Gospodaru, bog s tobom, nešto si pobr…

Sekretar (Upada uzrujan, malo i ozlojeđen, ali nema kad za raspravu. Spušta izgužvani list na astal ispred Mića. Naknadno malo „pegla“ hartiju. Pop Mićo diskretno zagleda.)

Nikola: Ne peglaj vazdan. Nijesmo na televiziji. A ti ne zaviruj, pope, no uzmi i čitaj poruku.

Pop Mićo: (Uzima pismo, dugo ga gleda i obrće, kao da je na Veljem Guvnu. Snebiva se i ustaje, pa čita.): Teze za Razgovor na Cetinju. 1. Epitaf palim borcima: „Ne mogu živeti bez pravde u slobodi, / Ne mogu umreti malom smrću.“

Nikola: (Ne može čudom da se načudi; pop čita brzo i tečno.): Ti si išao na studijski boravak u inostranstvo?

Pop Mićo: Jesam, gospodaru, može se reći.

Nikola (Gleda u publiku.): U Mletke i ovoga puta?

Pop Mićo (Prihvata šalu): U Mletke, gospodaru.

Nikola (Sebi u bradu): Kako kad je neprijateljska vojska blokirala more?

Pop Mićo (Provjerava tekst): …umreti malom smrću…

Nikola (Nastavlja): Rečeno jezgrovito, ka da je moje pero pisalo. Ja sam objektivan, jadan. Iz vremena, doduše, kad su nastajale one poznate drame, najprije Balkanska carica.

(Kroz prozor se vidi neka treperava svijetlost, ka da sagorijeva svećica na torti.)

Nikola (Zove Milenu.): Je li zora, Milena?

Milena (Dovikuje iz hodnika): Nije no mrkla noć.

Pop Mićo (Čita, samo ovog puta nesigurnije, nepoznat mu stil): 2. „Svi dobro znamo blistava sijanja / kad svetle noći granu. Sagorelost sija.“ (Krsti se.) Ne zamjerite.

Nikola: Svetle noći granu… Sagorelost sija? Ovako su trabunjali oni moji školarci u Beogradu. Ali vidim da je ovo tek dramska pauza. Zvaćemo nekoga da te zamijeni u ulozi. Medojeviću?

Sekretar: Zapovijedi, Gospodaru.

Nikola: Imamo li glumca u blizini? Nije zagrmljelo da u Crnoj Gori nemamo glumaca?

Sekretar: Ne dao bog, gospodaru. Jedan baš čeka na audijenciju. Ne smeta što je opet rodno nekorektno?

Nikola: Ne, no ka poručeno. Da čita teze ove gospođe. Čini mi se, dobro bi bilo da umije s dramskim tekstovima, a umije sigurno.

Prvakinja (Ulazi, profesionalno zauzima pozu. Mićo joj pokazuje odakle da počne): 3. Ruska poslovica: „Ako ti nesreća pokuca na prozor, otvori joj vrata.“

Nikola (Za sebe): Ova naša nije pokušavala na prozor.

Prvakinja: 4. „Ako ne možeš više biti sila, moraš biti ideja.“

Nikola (Gleda u plafon): Mogu da ujedinim silu i ideju, onoliko puta sam pravio takve sinteze…

Prvakinja: (Nesigurna, zastaje. Pogledom pita, da li da nastavi?): Ovo baš…da preskočim?

Nikola: Čitaj, čitaj. Još sam ja sila. Jer sam na početku bio ideja. Samo nastavi.

Prvakinja: 5. Crna Gora ne sme prestati da daje pesnike, junake, ludake i divljake.

Nikola: Nepotrebna fraza. Na dvoru usvakičas, ali baš usvakičas, imamo pjesnike i divljake. Ono između su varijeteti. Idemo sa čitanjem, ne čamlji!

Prvakinja: 6. „Ne odbacuj ponos težak kao verige.“ Da odjezdiš da bi živio za otadžbinu? Mrtvi prevode žive u drugo vreme.

Nikola: Ponovi zaključak Šeste teze.

Prvakinja: „Mrtvi prevode žive u drugo vreme.“

Nikola: To je lapsus. Kad odem, odlazim u drugu zemlju da bih živio za otadžbinu ovđe. Tamo mi je druga, možda i treća domovina. Pope Mićo, otpušten si. Doviđenja. Ja nažalost moram ovo da odslušam. Prvakinjo, hvala ti. Idi i ti. Oću da vidim tu đevojku u originalu, Medojeviću. Bila drska ili ne, neka uđe. Lijepo s gostima! Kako se zove?

Sekretar: Isidora.

Nikola: Od Sekulića? Otvori vrata širom. Ne čekaj kucanje na prozor.

Isidora (Ulazi i naglo se zaustavlja na metar od vrata. Odlučno gleda u Vladara.)

Nikola: Śedi, đevojko. Ne mogu da ustanem, ne zamjeri mi. Januar je, pomeo sam obilazeći naše jedinice. Krsta me bole. Da čujem. Pokušaj lapidarno.

Isidora: Peta teza…

Nikola: Sve smo to proradili. A nijesmo preskakali, ne boj se. Nastavljamo od broja sedam.

Isidora: Sedma teza. Evo napamet. Ne idi iz svoje zemlje, Nikola. Ne mogu lapidarnije na tu temu, pa da sam Spartanka. Najkraće: ne okreći leđa, bolela Te ne bolela, svojoj grudi. I to ne alegorično, nego bukvalno. Ne otkidaj se od svoje zemlje. Zemlju će zaboleti odlazak prvog Crnogorca, tebe kako mu drago. Stari kralj neka ostane u zemlji. Treba nam svima melemni primer.

Nikola: Idem tamo, da pomognem ovđe. Tamo sam da bi nas bilo u Crnoj Gori.

Isidora (Zastaje, uporno gleda Vladara. Razgovijetno izgovara): Potpiši ime pečatom krvavim.

(Augur se držao za kvaku kad je književnica zavapila: ne okreći joj leđa. Refleksno je zastao. Kad je čuo: potpiši ime… nečujno je izašao brzim korakom.)

Nikola: Medojeviću, pojavi se. Imamo li takav pečat? Je li ikad neki monarh na svijetu takvim pečatom ovjeravao dokumenta?

Isidora (Ne osvrće se nego nastavlja): Teza 8, primer. Stari Egipćani su, kad bi kralj umro, nad mrtvim kraljem glasali. A referendumsko pitanje je bilo prosto: da li je vladar zaslužio častan grob. Pod a) Da, pod b) Ne. Leš i parada su dotle čekali da se glasovi prebroje i da predsjednik Glasačkog odbora saopšti rezultat glasanja.

Nikola: Teško održivo u našim uslovima! Dok se prebroji, pa dok se usaglase, pa objavi rezultat, pa prigovori – leš bi se usmrđeo, jadna.

(Teza deveta nije pročitana. Zato što se pisac nije odlučio da ju uvrsti u scensku radnju. Pisac zna najviše, upućen je u neke tajne budućnosti i nije red da zamara likove nagađanjima šta će biti kad bi bilo. Gledaoci, to je nešto drugo. Pisac ustaje iz prvog reda u sali, izlazi na binu, staje ispred većeg mikrofona i objašnjava gledaocima smisao precrtanog teksta. Kad god se pojavljuje, pisac je začešljan, uredan, obavezno sa leptir mašnom i uvijek sa takom, bilijarskim štapom.)

Pisac: Devetu tezu sam odbacio. Ona zvanično nije dio teksta. To ne znači da gledaoci ne treba da znaju zaobiđene pojedinosti. Ukratko: u bijesu i mržnji, u strahu od nove lijeve vlasti, emigrant Crnjanski u Londonu – neće kući. Vrati se, budalo matora, prijateljski ga zove jedan visoki funkcioner nove vlasti. Naravno, i ovo: oficiri-paunovi, gledali smo kroz istoriju, kod nas i u okolini, uplašeni bježe, nadaju se sreći u tuđoj zemlji. A okićeni ordenima za hrabrost, ovog i onog reda, sa lentom ili bez nje. Gledaj na primjer onog političara. Kao zunzar je, a govorimo mu: ostani ne putuj, ne slikaj se, nijesi na stereoidima. Ćuti, ne prenosi preko medija svaku polunamjeru. Ti ne smiješ biti onaj koji trtlja. Od zajedničke muke, vaše i moje – teza devet ostaje bez elaboracije. A ne tapšite. (Silazi sa bine.)

Isidora: (Pojačava glas): Deseta zapovijest. Potrebno je da ostaneš u svojoj zemlji. Pod svim okolnostima, uza sve nedaće. Što gore okolnosti, tim veća potreba. Ako zemlja uskrsne, nećeš to gledati Karl Cajsovom optikom iz Nice. Ako Ti je određen grob, imaš čestito truljenje.

Nikola: Kontam, ovo je kraj spiska. I Gospod Bog se zaustavio na broju 10.

Isidora (Gleda daleko preko Nikole): Jedanaesta zapovest: Ispuni li ti se Želja da budeš u Francuskoj, na bezbijednome tlu, u dvorcu za monarhe, koji će se zvati „Villa Liserons“ (a to znači Vila Krinova) staće pred tebe ta tvoja Želja i ti ćeš pitati Želju: ko si? Onaj plemić u Rusiji smatrao je da je herojsko samoubistvo uzdiže čoveka nad tiraninom, nad svakodnevicom. To jest, obraća se potomcima. Aleksandar Nikolajević Radiščev, samoubica, danas se obraća i istoriji i budućnosti. Taj je znao da se drži date filozofske reči. Gospodaru, pre samo mesec dana mogao si biti silovit dekabrista. Nije to bilo davno, tek je januar!

Nikola: Hvala ti onoliko. Dosta si se trudila. Sad nas napusti, slušao sam pažljivo. Ne, ne treba mi ta hartija. I onako ne znam hoću li stići da napišem memoare. Ovako ili onako, nikad nijesu potpuna i sasvim iskrena, ta śećanja. (pauza) Milena, jesi li spakovala durbin?

Milena (Iz hodnika.): Ako se zaustavimo u Kap d’ Antib, više bi ni valjao teleskop. Najbolja je marka koju pominje gospođa, naša gošća.

(Neko kuca na prozor.)

Nikola: Otvori vrata, Medojeviću.

(Pozornica se mrači, dok Nikola uzima spisak teza i skupljenih usana gleda i broji.)

Kraj Fokusa 2.