Fokus 3: Tojagoš

Fokus 3

TOJAGOŠ

Ovaj fokus najavljuje bosi đak Filipides. Nosi transparent na kome je crtež boga Janusa i naslov Tojagoš. Bog ima dva lica: jedno gleda u prošlost, drugo u budućnost.

(Na ulazu se sudaraju jedan oficir i Vuk M. Oficir je sa vojničkom bluzom, ima i neke epolete, nosi šajkaču koju uzgre skida; ima šumadijske opanke. U desnoj ruci mu je čvornovati štap; pravi se da neznatno hramlje. Iza pasa mu je nešto kao levor. Kad se bolje pogleda to je ogromni LAPIS u obliku levora. Vuk drži prebijen džeferdar. Oficir Jagoš sa tojagom, jer on se zove Jagoš, grabi da prvi oslovi kralja.)

Jagoš: Veličanstvo, moja je interpelacija preča. Neka gospodin sa havarisanim ličnim naoružanjem pričeka. A nadam se da ima urednu dozvolu za nošenje oružja. Pred nama su neodložne odluke. Moraju se realizovati što pre. Koliko je hitno vidi se već iz toga što ne kažem prije, već kraće: pre.

Nikola (Prijekorno): Kod Kralja, to jest mene, nema nervoze i svi su dobrodošli. Čini mi se, Jago, nedovoljno ste obaviješteni o zaslugama našeg Mandušića…Svejedno, proglašavam da je ova audijencija, ovakva kakva je uslijedila, neuspjela! Nemam ništa protiv da ste zajedno u sobi. Potrebna je repriza ulaza. Neka Jagoš uđe, a Vuk korak-dva za njim, bez koškanja.

Jagoš (Ulazeći): Vaš Mandušić stalno brza. Zbog toga, jer je previše lokalan. Ovoga puta ga molim za parlamentarizam i uviđavnost koja sledi iz gostoprimstva…

Vuk (Pristiže. Rezignirano, za sebe, uz gestikulaciju): …Koje se odužilo.

Nikola: Mislio sam, Jagošu moj, Jago, stegonošo moja, da si svoje već rekao u vojnom Štabu, ali kad si u redu za repete… Pa da čujem. Mandušić će poslušati Gospodara, ka uvijek?

Vuk (Ironično; gleda mrko u oficira): O vremena, o kad se mora. Dosad u Crnoj Gori nijesu imali prvijenstvo Tojagoši. Ajde neka bude. (Prezrivo na njemačkom, sa ispruženom desnom rukom) Ausgefelen.

(U učionici je odmor. Ulazi u kraljevu sobu đak sa tablom. Ćuti, stidljivo razgleda odrasle. Diskretno sijeda pored Vuka. U ruci mu je tabla, ali je on maštovito prikačio i napunjač. Osvrće se ima li, tobož, u sobi šteker. Vuk ga rasijano dodiruje po cvijetu.)

Jagoš: Gospodaru, okupator je okrutan.

Nikola (Posprdno): Ajde! Otkad se prozlio?

Jagoš: Opremljen je. Provijant na nivou. Prešao je Alpe lakše no Hanibal sa slonovima. Bili smo se i nadgornjavali koliko se moglo. Današnji osvajači nemaju ni moralne, ni stručno-vojne dileme kad forsiraju razne Rubikone. Stigao je brže nego što smo očekivali po našim alternativnim planovima, ako stvari krenu naopako. Crnogorsko svetlo oružje skršeno je kod Mojkovca.

Vuk (Skače na noge): Štabni oficir je ovan i krupno laže, Gospodaru.

(Neprijatna pauza.)

Vuk (Hvata se za glavu i duva; dodaje kao da ima migrenu): Ojde mi riječ. Izvinjavam se Kralju, a i ovom đetiću. (Svrdoljči brk) Mihailova dijagnoza stoji. Valjalo bi da popijem neki prašak.

Jagoš (S produženim prezrenjem): Kojega Mihaila citiraš, onog kanonski neverifikovanog raspopa?

Nikola (Upada autoritativno u riječ): Ne, nego Lalića. Mihaila Lalića iz Trepče. Sad ima dvije godine. Dobro će bogami reći, kad tome dođe vrijeme, moj Lalić: Bolujemo mi Crnogorci od opake boljke, a ona se zove hiperpireksija.

Jagoš: To je nešto iz medecine? Možda akutno.

Đak sa tablom: Učiteljica kaže da je ispravo reći medicina…

Nikola: Navala krvi u mozak, jadan. Epidemiološki raširena napast kod moga naroda. Dijelimo se kobajagi po plemenima, ali nas hiperpireksija ujedinjuje. (Publici) Mi ne brinemo za identitet dok je hiperpireksije.

(Dijete ostavlja na komodu tablu sa gajtanon i mirno sijeda Mandušiću u krilo. Sad i on s pažnjom sluša nemilu beśedu. Ima on svoje planove upijajući mentalitet starijih)

Nikola (Obraća se očinski Vuku): Je li prošlo? Za navalu je dobar prašak, bar u inicijalnoj fazi. Ne upadaj u riječ, da čujemo Jaga, stao je u svom obraćanju na onaj krš kod Mojkovca, njegov klimav krš. (Pomirljivo) On je ličnost sa misijom, jadan.

Jagoš: Taman sam hteo da kažem da je neprijatelj ante portas, kad sam netaktično, pardon neuljudno ometen. Neprijatno se osećam. Nemamo mnogo vremena; vrijeme je Nikola klimavo, ne kamenje. Vojska je… poražena. Veličanstvo, odmah potpišite kapitulaciju.

(Mandušić je već na nogama. Drži đaka u naručju)

Jagoš: Već sam naredio da vam se administrativno pomogne, to je sad prioritetno. Tekst kapitulacije je preliminarno sačinjen, lično sam nadgledao. Imam i lapis. (Pipa se za pasom.)

Nikola (Oporo): Te dobar.

Jagoš: Mora biti vidljiv i pouzdan lapis. Pa i preteći. On je i istorijsko oružje i oruđe.

Nikola (Zamišljeno nastavlja): To je neki novi model lapisa za nepismene? Poluautomatski. Da sam imao jedan takvi kad sam se zanosio da pišem svoja sabrana djela! Šteta je takvim tehnološkim čudom mrčit papir đe piše prvi put u istoriji da Crnogorci kapituliraju. (Pauza) Neka, imam svoje zlatno nalivpero. Ne prilazite, još nijesam rekao da ću potpisat. (Gleda svoje nalivpero) Poklon od zeta, kralja Italije.

Vuk (Pipa se po džepovima, gunđa): I da sam imao punu kutiju aspirina – dosad bi sve popio. Trošim više aspirina no municije.

Jagoš: A propo municije…

Vuk (Stavlja dijete pored sebe, sangvinički ustreptao se osvrće, unosi se Miloju u lice, skoro brkom da ga ubode): A propao ko, i đe?

Jagoš (Ignoriše upadicu, potcjenjivački: opet je ometen i neobrazovanost ga nervira. Nervozno šeta… Pregrada prema učionici je podignuta i pojavljuje se slajd sa gnijezdom – unutra tri sitna jajeta i jedno krupno, pjegavo). Ulazi Jagoš u učionicu. Staje pored slike gnijezda.): Svo oružje i sva municija se predaje okupatoru, zapisnički uz prisustvo stečajnog upravnika. U kontaktu dakle sa nadležnim visokim austrijskim oficirom…

Vuk (Nervozno): Pretpostavljam ima štucovane brkove? Još ako se češlja nalijevo…

Jagoš: Oberlajtnant…

Vuk (Đetetu): Igraj se sine tamo podalje. Ovo nije krenulo pedagoški uzorno. Malo smo izvrnuli agendu. Da se skroji budućnost, mora se prvo prekrojiti prošlost. Nemamo konsenzus ko je krojač.

Nikola: Mi smo, Jagoše, dosad u Crnoj Gori činjeli vazda onako kako je jednom prilikom u svojoj diskusiji lijepo formulisao jedan drugi Vuk – Mićunović. Pregorimo jedan fišek i pošaljemo ga neprijatelju, ali samo u svrhu efikasnog komuniciranja. U našem fermanu piše: Pulver und Blei –to je cijena glave crnogorske.

Jagoš: Čije glave, koje Nikola?

Nikola: Koje drago. Čitaj najvažniju našu knjigu. Ona je i u Drenovi kultna. Mislim na stih 1175 u njoj.

Jagoš: Ako je to onaj Mićun iz demokratske…

Nikola: Onaj što i zbori i tvori. (Publici, izvinjavajući se pokretom ruke) Naćera me da citiram Petroviće, to jest uglavnom samoga sebe.

Jagoš (Hoće da nastavi): A propo municije…

Mandušić (Kroz zube): Opet! Tolike si godine kod nas, pa nauči naški bar koliko je onaj Nenadović znao. Ne viče se „a propo“ no „a propao“, pogotovo kad je neprijatelj, kako veliš, u portiku…

(Mučna atmosfera u sobi. Svi ćute minut ili dva. Slabi svijetlo, jedva se naziru siluete. Istrčava na binu Jaglika. Pojačava se svijetlo. Tamo je ušetao i Pavle. Jaglika zaviruje u sobu sa kraljem. Razgleda po bini. Djevojčica staje kod dječaka, povjerljivo počinje priču.)

Jaglika: Jednom me je ujak vodio u pozorište. Ništa nijesam razumjela, slabo sam šta zapamtila. Samo jedno je bilo strava. Pojavila se djevojčica koja je na bini napravila zvijezdu. Svi su se smijali, aplaudirali i vikali „Bis“. Mislim da uzvik bis znači super. Veselili su se. Šta misliš, zašto?

Pavle: Ja ne znam da li bih mogao da izvedem zvijezdu. Nijesam dosad probao. Kod kuće su mi zapretili da o zvijezdi nisam zucnuo. A dopada mi se intimno. Umiješ li ti da izvedeš zvijezdu?

Jaglika (Jedva dočekala): Te još kako. Najbolje na livadu, ali i ođe ima prostora. Hajde da vidimo šta će reći naša publika? (Zabrinuto) Samo da ne bane učiteljica.

(Jaglika pravi zvijezdu. Pa još jednu u povratku. Aplauz)

Pavle: Bilo je više nego lepo. Nekako atraktivno. Puls mi je ubrzan.

Jaglika (Pipa mu prsa): Srce ti jako kuca.

Pavle: A znaš li kolut nazad?

Jaglika: Kolut nazad ne smijem da izvodim. Moji kažu, ne valja se to u Crnoj Gori. Za žensko, ni da pomisli.

Pavle (Nadmeno): Taj kolut nazad – lako se nauči…

(Djeca ulaze u učionicu i nestaju u sumraku. Nastavlja se razgovor kod kralja. Vuk razgleda prelomljen džeferdar.)

Jagoš: Žurim da izdam još neke završne naredbe. (Pipa se) Au što me fiska preko slabina. Pomeo sam ove zime na položajima. Najviše više Kolašina. Trebalo bi mi sunca i topline.

Nikola (Odšeta bliže publici i konstatuje prigušenim glasom): Vidio Kolašina nije koliko li ja.

Vuk: Na moru je…

Nikola (Okreće se Jagošu, nastavlja jače): Poslaćemo te na kraće liječenje u Miločer. Blago podneblje. Lijepe su tamo plaže, potražuje ih i jedan princ sa śevera. Sunčanje i kupanje dobro je za bona krsta.

(Dječak Blažo je sad na bini. Ponovo istrčava Jaglika. Zaviruje u Jagoša. Naginje se ka Blažu)

Jaglika: Kakav ovo štap ima vojno lice?

Blažo: I mene buni. Nije po Pravilu službe, niti protokolu. Mislim da služi za stoku. Zabrinut sam.

Jaglika: Može biti i maška za udaranje po klisu. Baciš klis uvis i sačekaš ga u padu, udariš ga maškom iz sve snage. Klis odleti – što dalje to bolje. Ali da ga niko iz druge ekipe ne uhvati u naručje.

Blažo: Već sam čuo da ovu mačugu zovu drenovak. To je štap od tvrdog drveta drijena. Mislim da je suv. Svi hvale suvu drenovinu.

(Đeca se povlače.)

Jagoš (Komentariše insinuaciju sa Miločerom. Sad stoji pored fotografije kralja i njegovog unuka. Stoji tako da pokriva kralja, i publika vidi Jagoša sa Aleksandrom, lik kraljev se kao skriva iza Jagoša.): Ovog puta ću za Grčku. Ona se dosta turistički reklamira. Vidaću se pored Krfa… Žuri mi se, pa još jednom sa dužnim poštovanjem: potpišite, Veličanstvo, kapitulaciju. Ne težajte. Očamasmo. Moram privoditi kraju svoje zadatke.

(Jagoš izlazi. Ostavlja Kralju papir A4 formata. Ostavlja i veliki lapis. Kralj ustaje i teatralno kači lapis na zid. Vuk prilazi i vješa pored lapisa svoj skršeni džeferdar.)

Nikola (Zamišljeno): Ovaj lapis da ne vrgnemo odavde. Daće bog da ne opali. Ni u trećem, ni u bilo kojem činu.

Milena (Dobacuje iz hodnika): Govorila sam ti, Nikola, ne zaglavaruj jabance. Ima kod nas dostina sposobnih, a mašala su svi ambiciozni. Ka da sam bukvi govorila.

(Kralj je prečuo upadicu. Ali je tmuran.)

Vuk: (Ustaje, nervozno šeta po dijagonali. Zastaje na ispred mikrofona okrenut publici i sebi razjašnjava): Jedno je poraz vojske, a drugo kapitulacija.

Nikola (Ironiše): Ža bi mi bilo umrijet a da ne naučim razliku.

Vuk: Poraz je nesreća, gospodaru. Nesreća je mučna, to jeste, ali samo mučna. Ona je naposljetku i dijelom poučna. Ne bi očekivao citat od mene, ali znam jedan stih za ovu priliku ka poručen…

Nikola: Da doživim i to čudo. (Publici) Otkad mu se slomio džeferdar, čita poeziju.

Vuk: (Na ivici bine, još kod mikrofona, klanja se publici brzo i nespretno): „Postoji i kad se izgubi bitka / Nekakva dobit od gubitka.“

Nikola: Ne dajem pet para za takve mudrolije. A da je to samo šuplja igra riječi, dokazujem time što se misao može izvrnuti, a da ne izgubi od svoje „dubine“. (Sad se i kralj približio publici) Evo slušajte: „Postoji i kad se dobije bitka / nekakva šteta od dobitka“.

Vuk: Kapitulacija je sramota, Veličanstvo. Takav kraj nema svoju poeziju. Zbogom, epiko. Ne velim da kapitulacija ne može naći svoje pjesnike, ali su takvi bez izuzetka rđavi. I talenat im je kržljav, i tema im je nevaljala. Mi Crnogorci – zar nijesmo dogmati slobode? Treba li da dođe Davičo na Cetinje da viče: Ima li drugi nauk koji slijedi iz Gorskog vijenca osim: sloboda nema cijenu?

Nikola (Rastavlja na slogove): Da-vičo na Ce-tinje da viče…

Vuk: (Opet posle kraće pauze): Śeti se Gospodaru šta veli Kolo!

Nikola: Kolo Srpskih sestara?

Vuk: (Prijekorno): Ne, no kolo iz Gorskog vijenca, Nikola.

Milena (Javlja se iz pozadine, ne čeka da kralj progovori, žurno staje kod mikrofona): Imam i ja jedan citat, kad ste već otvorili nadmetanje iz oratorstva ka na Pravnom fakultetu. Prorokovala je ona ženturača iz Sekulića, kad je odlazila s Dvora: „Iza nesreće ostaje žalostiv ženski plač. Iza kapitulacije ostaje strašan, ružan muški plač.“ Nema tu mjesta ni za kakvo kolo.

(Dok se svijetlo gasi, Vuk i kralj stoje na bini jedan drugom okrenuti leđima. Milena ih zaobilazi ne osvrćući se.)

Kraj Fokusa 3